ADAM
Izašla je iz kupatila sa svetlom senkom oko očiju i roze ružem na usnama, kose pokupljene u rep, u teget brusu i miniću od teksasa.
Moja Eva…
Naspram slabe svetlosti lampi izgledala je kao plesačica iz noćnog kluba.
Ali, ovaj ples će biti samo za mene.
Nasmešio sam se i čekao da mi priđe, uz pesmu “Stand by me” od Bena Kinga koja se vrtela na repeat preko televizora.
Upravo je išao onaj deo:
Ako nam nebo padne na glave,
Ili se planine odrone u more
Neću plakati,
Neću suzu pustiti,
Sve dok si pored mene.
Prišla mi je i ćutao sam. Moj pogled je dovoljno govorio. Moj dodir. Lagan ispočetka, dok sam nadlanicom gladio njenu kosu i snažan kada sam je uhvatio za bokove dok me je ljubila.
Tako se dobro ljubila. Jezik joj je bio u mojim ustima, ali uzbuđenje se širilo celim telom. Uhvatio sam je za zadnjicu i zadigao minić.
Ispod nije nosila ništa.
Ugasio sam muziku.
Sada nisam hteo da slušam nijednu melodiju, osim one koju ćemo zajedno stvoriti. Pritiskom na dugme ekran televizora se pretvorio u ogledalo i jasno sam video njeno lice.
Video sam kako se izvija, uzdiše i moli za još svojim provokativnim pogledom i rečima koje se više nismo plašili da izgovorimo.
Voajersko uživanje bilo je skoro jednako fizičkom.
Ono što nisam znao, bilo je da nisam jedini koji posmatra.
LJUDI U CRNOM
Čamac je nečujno klizio po mirnoj površini jezera.
Pao je mrak i nije bilo nikoga u okolini. Noć je bila bez oblaka, dovoljno svetla da vidimo, ali da ne budemo primećeni. Uostalom bili smo samo dva čoveka u čamcu, daleko od civilizacije.
Ako se ne računa naša meta, najbliža kuća bila je osamsto metara daleko. Približavali smo se plićaku. Isključili smo ionako nečujni električni motor i čamac se, vođen inercijom, nasukao na obalu. Brzo smo iskočili i sklonili ga ispod žalosne vrbe na maloj plaži u blizini kućice. Otvorili smo vodootporni kontejner, stavili maske na lice i šlemove sa video vezom na glave, izvadili oružje i montirali prigušivače. Bili smo uvežbani i sve je izvršeno brzo i precizno.
– Na poziciji – rekao je niži od nas u mikrofon na svojoj kacigi.
Pažljivo je slušao dalja uputstva. U isto vreme, kolege su skrenule na uski, iskrpljeni asfalt koji je vodio do vikendice. Bili su obučeni u crno i kad su isključili svetla postali su gotovo nevidljivi u tmini. Na dvesta metara od mete ugasili su motore i ostavili ih u šumi pored puta,
polegle na zemlji iza prvog reda drveća. Skinuli su kacige i ostali u fantomkama. Nisu imali oružje. Nisu mogli da rizikuju, ako bi ih zaustavila policija.
Jedan je izvadio mobilni, okrenuo je broj i neko vreme je samo slušao.
– Razumem – na kraju je prekinuo vezu i krenuli su kroz šumu, paralelno sa putem, polako i osluškujući, iako nisu očekivali iznenađenja.
ADAM
Eva je disala na usta, sve pliće i brže, ali ja nisam više mogao da izdržim. Izašao sam iz nje i od pražnjenja su me delili samo trenuci, kada se odjednom začuo snažan udarac, kao da je nešto puklo.
Okrenuo sam se, a ona se uspravila, taman da vidimo kako naša lepa ulazna vrata pucaju i ostvaraju se u isto vreme, a četiri maskirana lika u crnim uniformama uleću u dnevnu sobu, koja je do pre samo sekund bila naš mali raj.
Nastao je haos.
Eva je prvo vrisnula, a onda, kad je shvatila da niko ne može da nas čuje, počela da se trese. Bio sam rastrzan između potrebe da je zagrlim i pokušaja da ih zadržim, ali shvatao sam da je oboje unapred osuđeno na neuspeh. Na kraju, samo sam nepomično stajao, izbezumljen od šoka.
– Lezi!
– Lezi dole!
– Lezi, kad ti kažem, bre!
Gledao sam u njihove oči. Čuo sam njihove reči, ali ništa nije povezivalo moje noge i mozak.
Dvojac s fantomkama mi je bio sve bliži, a dvojica sa kamerom na šlemu uperili su pištolje u nas.
Da li je neko gledao sa druge strane?
Da li smo upravo u nekom od onih snaf filmova?
Ovakvu ekipu mogao je da priušti samo neko sa ozbiljnom kintom.
Do ovog trenutka molio sam se samo za zdravlje i inspiraciju, ali sad sam brzo prizvao Boga u pomoć, verujući da samo on može da nam sačuva živote.
Vikali su još glasnije i nisam mogao da mislim. Sve i da sam hteo da pružim neki otpor, već je bilo kasno. Nisam imao cipele. Nisam postavio gard. Ništa.
Dvojica bez oružja prišla su mi sa obe strane odjednom. Tek tada je mozak proradio i pokušao sam da podignem ruke, ali jedan me je brzo udario u stomak i zajedno sa vazduhom izbio mi sve misli o borbi iz glave. Onda me je uhvatio za ručni zglob i izvrnuo ga, primoravajući me da kleknem. Bolelo je kao sam đavo i vrisnuo sam.
Eva je potrčala ka meni, ali drugi tip ju je udario kolenom.
– Lezi. Lezi dole! – ponovo su urlali oni sa pištoljima. – Lezi! Lezi!
Krajičkom oka sam uhvatio zbunjenost, bol i suze na njenom licu. Nismo imali pojma ko su i šta su i zašto nam se ovo dešava.
Gurnuli su me na pod i plastičnim vođicama mi vezali ruke iza leđa.
Nikad do sad nisam bio ovako uplašen, a bio sam potpuno go, a Eva obučena kao jeftina kurva. Nekoliko sekundi ranije to je izgledalo neverovatno seksi, ali sa ovom četvoricom, nije delovalo nimalo privlačno. Nisam ni pomislio na biber sprej koji je bio u fioci na metar i po od mene.
Eva!
Jedan od one dvojice joj je prišao i presavio je preko kreveta. Zvala me je po imenu, tresla se i plakala. Nisam mogao to da vidim, ali čuo sam u njenom glasu.
– Nemojte! Nemojte, molim vas! – vikao sam, gledajući u njenom pravcu.
Dobio sam udarac u slepoočnicu i udario glavom u pod.
– Ćuti! Ćuti, bre! Gledaj u pod! U pod, kad ti kažem!
Nisam mogao tek tako da odvratim pogled od nje. Čovek u crnom joj je držao ruke iza leđa, dok je bila u istom položaju u kom smo do malopre zajedno uživali.
Televizor je i dalje imitirao ogledalo i mogao je da vidi izbezumljenost u njenim očima. Nisam imao pojma da li je onaj sa druge strane kamere želeo da vidi to isto.
Pokušala je da se otme iz njegovog stiska i vrisnula je kad je počeo da joj uvrće ruku i udario je kolenom u zatkolenu jamu. Jedan od dvojice s kamerom je ostavio pištolj i brzo im je prišao.
– Hodaj – sada kada su joj ruke bile vezane iza leđa, nisu više vikali i grubo su je polegli na pod, pored mene.
Pogledali smo se, deleći strah i očaj zbog bespomoćnosti i nerazumevanja situacije.
– Nisu hteli da je siluju – prošlo mi je kroz glavu. – Ono je bio bolji položaj za to. Mogli su i na podu doduše. Da gledam dok to rade… Ali, nešto mi je govorilo da ipak neće.
Nosili su rukavice zbog otisaka. Fantomkama su sprečavali da u kući ne ostave vlasi kose. Neće biti materijalnih dokaza. Silovanje bi ostavilo DNK. – Kako si sad proradio glupi mozgu?! – pitao sam se. – Osim ako nam tela ne bace na neku deponiju – misli su nastavljale svoj tok, posle čega sam počeo da govorim samom sebi isto što su govorili i oni likovi – Ćuti! Ćuti! Ćuti!
– U pod! U pod gledajte, bre! – Jedan od napadača sada je klekao preko Eve, tek da obezbedi da se ne pomera. Drugi je i dalje bio na meni.
Treći je otkačio nešto sa pojasa i po zvuku sam prepoznao lepljivu traku.
– Skupi noge! – vikao je onaj sa leđa. – Skupi noge! – tek da bi mi izbio svaku misao o neposlušnosti iz glave, zavalio mi je pesnicu u pleksus i opustio sam se kao pihtija. Zalepili su mi noge jednu uz drugu, obmotavši mi članke nekoliko puta. Nije bilo šanse da se pomerim.
Kada je onaj sa trakom prišao Evi, nije želela da se preda tako lako i iskoristila je to što ju je potcenio da bi ga šutnula u ruku.
– Smiri kurvu, bre! – začuo sam udarac i tiho cviljenje.
– Ubiću vas. Ubiću vas sve – šaputao sam kroz zube i dobio sam – Ćuti, bre! – i cokulu u bok od lika koji je sada ustao sa mene, jer ovako ustrečovan više nisam bio pretnja.
Pucao sam ćorcima i bio sam svestan toga.
I Evi su izolirkom vezali stopala. Bila je izolirka. Punija i čvršća od običnog selotejpa.Situacija je bila bezizlazna.
Podigao sam glavu tek toliko da bih osmotrio oko sebe. Trenutno nisu obraćali pažnju.
Hladan vazduh je ulazio kroz razvaljena vrata, ali nismo drhtali samo od hladnoće.
Lik sa kamerom kao da je primao uputstva.
– Razumem.
Da li je bilo moguće da su im govorili šta da rade iz sekunda u sekund? Da su samo izvršavali naređenja? Da im je bilo svejedno da li će nas pustiti ili ubiti?!
Nisam mogao da se pomirim s tim. Morali su imati neku vrstu odgovornosti. – Ubiću ih sve – moj ego je ovog puta bio dovoljno mudar da svoje reči zadrži za sebe.
Vojnik sa kamerom i pištoljem (verovatno su bili vojnici ili nešto) napravio je korak ka nama i okrenuo sam glavu ka podu. Eva je sledila moj primer.
– Naučili ste, znači – video je kada smo spustili pogled. – Sad, kad smo se lepo upristojili možemo kulturno da razgovaramo. Je l’ tako?!
Oboje smo potvrdno klimali glavom.
– Odlično – osetio sam olakšanje kada sam video da je zadovoljan.
Mrzeo sam ovog lika kao što nikoga u životu nisam mrzeo, ali bilo mi je drago što je bio zadovoljan. Dok god je zadovoljan neće nas udariti.
Kako je to jadno zvučalo?!
Nagon za samoodržanjem u tom trenutku je nadvladavao ponos.
– Delujete kao fini ljudi. – Jedan od onih sa fantomkom se nasmejao, ali vođa je nastavio neobazirući se na njega. – Ali, niste imali sreće. Samo radimo ono što nam je naređeno.
– Izvinite, ko vam je naredio? – pitao sam što sam poniznije mogao, ali ipak sam postavio pitanje. Izgledalo je da su se naši standardi civilizovanog razgovora značajno razlikovali.
Umesto odgovora dobio sam napušavanje od vođe i udarac od lika koji je pazio na mene.
– Samo klimaj glavom – nastavio je. – I reci “da” kad bude trebalo. Nemoj slučajno da ste mi oklevali ili rekli nešto drugo – sada je govorio smireno, ali zvučao je strašnije nego kada je vikao. Iza njegovih reči nije stajao afekat, već sračunata namera.
– Niste imali sreće i sada morate nešto da uradite… – rečenicu je ostavio nedovršenu i podigao sam glavu očekujući nastavak, ali rukom mi je pokazao da je spustim i nastavim da gledam u pod.
– Tako je – pohvalio je moju poslušnost. – Ili će da bude pa-pa mama, pa-pa tata… Sofija i Lena će da odu na put bez povratka.
Ja sam ćutao i progutao pljuvačku, ali Eva je počela da se otima i viče – Ne diraj nam decu! Đubre jedno! Ne diraj nam decu!
Dobila je dva šuta u stomak, umirila se i počela da cvili. I dalje sam je čuo kako tiho i jedva razgovetno ponavlja – Ne diraj nam decu – sa licem na kom su se videli sadašnji bol i agonija zbog eventualnog gubitka.
Vođa je samo pogledao u pravcu drugog lika sa šlemom i ovaj joj je zalepio usta.
– Žena ti je živa vatra…
Ona je mumlala ispod daha, usta zalepljenih izolirkom, verovatno i dalje ponavljajući ono isto – Ne dirajte nam decu. Ne dirajte nam decu.
Samo da ovo ne ostavi trajne posledice na nju.
Molio sam se za to. I da nam ne diraju decu. Naravno.
Izgledalo je kao da su oni sa fantomkama bili zaduženi da nas isprovociraju i slome, a glavni da nam ponudi spas. Jedino rešenje bilo je da ga poslušamo.
– Kako je danas radila onaj rad u čamcu…
To me je vratilo u stvarnost. Malo sam odlutao. Valjda refleks. Da psihički ne odlepim. Trznuo sam se, ali sam znao da ne mogu ništa da uradim i oćutao sam.
Znači, posmatrali su nas već neko vreme.
– Živa vatra – ponovio je onaj iznad nje i zadigao joj minjak.
Video sam kako Eva zatvara oči i počinje da jeca ispod zalepljenih usana.
Podigao sam pogled, ali glavni je odmahnuo glavom pre nego što sam stigao išta da kažem i ostavili su Evu na miru.
– Kako je ono rekla… Moj trapa! – nastavili su da se smeju.
Moj ego je bio povređen preko svake granice. Pitao sam se da li će me Eva ikad gledati istim očima posle svega što sam do sad prećutao.
Ali nisam imao izbora.
– Unormalite je. Oboje moraju da čuju – rekao je glavni i tip pored nje odmah je klekao i pokušao da je smiri. Počeo je rečima, ali nije delovalo pa joj je opalio šamar.
Nije bilo jako, ali poslužilo je svrsi. Barem njihovoj.
Ja sam samo gledao, trpeo i pitao se kolika još pička mogu da postanem i u svojim i u očima svoje žene.
Eva je prestala da jeca i na licu su joj se pojavila jedna nova grimasa. Odlučnost da ovo pregura.
Pokušao sam da joj se nasmešim, ali nije delovala utešeno.
A onda je vođa ekipe otkrio zašto su, u stvari, ovde.
On je pričao, a ja sam gledao u njegove cokule. Bile su iznošene. Čvrste spolja i verovatno mekane iznutra. Ovaj lik nije bio mekan iznutra. Delovao je kao da vari kamenje. Malo niži od mene, ali imao je neku crtu… Da li boju glasa, da li držanje ili možda po malo od oboje?
S vremena na vreme bi se ućutao, a zatim klimnuo glavom kao da potvrđuje, iako onaj koji je preko kamere posmatrao nas, u stvari nije video njega.
Tik. Ostaci stare obuke.
Primao je uputstva.
Šta dalje da kaže. Šta sledeće da uradi.
Želeo sam da već jednom završi i ostavi nas na miru. Smislili bi nešto, samo kad bi nas ostavili na miru. Zatvorio sam oči i pomolio se sa žarom kakvim se nisam pomolio nikad do sada.
I Bog je poslušao.
– Pre nego što odemo – rekao je – zapamtite i ovo – znamo ko ste. Znamo gde ona radi. Znamo gde vam deca idu u školu.
Znali su i da ja više ne radim!
– Vi ćete obaviti taj posao. Znam da hoćete. Nadam se da ne treba da vas dalje ubeđujemo.
Ja sam klimao glavom, a Eva je samo ćutala.
– Ali, ako vidim da se premišljate… – zastao je. – Sofi? Sofija, beše mlađa ćerka… – kada je spomenuo njeno ime, želudac kao da mi se pretvorio u kamen. Spopala me je teška i iznenadna mučnina i malo mi je falilo da povratim.
– One plave lokne… – nastavio je. – Zamislite ih umrljane krvlju i delovima mozga…
Krajičkom oka sam video kako Eva zatvara oči, ali oćutala je.
Gubitak Sofi bio bi nešto što ne bih mogao da podnesem. Dao bih svoj život za njen. Svaki otac bi tako učinio.
– Ako bi, recimo, pala sa sprata, ili ako bi je udario auto… Bila bi šteta… – govorio je kao da ga se ne tiče šta će biti sa našom ćerkom.
Svakog na kraju stignu svoji demoni, ali bila bi to slaba uteha.
– Razumeli smo! Razumeli smo! – začudo nisam dobio podsetnik da umuknem i nisam bio siguran da li je to bio znak čovečnosti mojih tamničara ili samo način da bolna istina dopre dublje u nas.
Ali, on je nastavio – Zamislite da Lena krene do svoje simpatije…
Znali su i Lenino ime. Znali su da ima simpatiju. O, Bože, smiluj nam se…
– Da je na ulici presretne neki neobeleženi kombi. Da je odvede u šumu, negde gde je nikad ne bi pronašli, a gde bi dugo, dugo…
Eva je sada ponovo tiho jecala, a ja sam zaprepastio sebe svojom novopronađenom hrabrošću. – Ubiću vas! Ubiću vas… – reči su, paralelno s jecajima, u slogovima izlazile iz mojih usta. Pretpostavljam da me je samo bol koji su znali da već trpim sprečio da dobijem dodatne batine.
Pretnja je bila prazna i to smo svi znali.
– Nećeš ti nikoga ubiti – sačekao je da jecaji utihnu, da bih ga jasnije čuo. – Ti ćeš da radiš šta ti se kaže. Ili to, ili će ovo ćaskanje da se obistini. Ne znam da li bi onda ovako živeli? Radićete šta vam se kaže.
– Hoćemo. Hoćemo… – govorio sam usplahireno, a Eva je klimala glavom razrogačenih očiju.
I pored našeg frenetičnog potvrđivanja, lik je nastavljao – A, ako samo pomislim da ćete da pokupite decu i zbrišete… Nema tog dela zemaljske kugle na kom možete da se sakrijete. Više ne – dok sam se pitao šta znači ovo poslednje, klimnuo je glavom ka drugom vojniku sa šlemom i ovaj je otvorio tamno plavi plastični kontejner koji su do sad držali na stolu.
– Drži ga – rekao je maskiranim liku zaduženom za mene.
Sve se odigravalo tako brzo.
Ovo je za njih bio uigrani scenario, ali za mene šok do šoka.
Špric je bio unapred pripremljen. Nije ništa izvlačio da bi ga napunio. Nije istiskivao vazduh. Krenuo je ka meni sa jasnom namerom. Opušteno, držeći ruku pored tela.
– Šta je ovo? – pitao sam, okrećući glavu na sve strane, tražeći odgovor od bilo koga. Eva je ponovo počela da mumla kroz zalepljena usta. – Šta je ovo?! – Nismo valjda čuli sve ove pretnje, da bi nas sada potrovali kao pacove.
– Opusti se. Neće ti naškoditi. – vođa me je umirivao svojom staloženošću. Nekako sam znao da mogu da mu verujem. – Ali kada mi je onaj maskirani drkadžija seo na leđa i pomilovao me po glavi govoreći “moj trapa” nisam mogao više da izdržim.
Toliki strah i toliku nemoć nisam iskusio nikada ranije i suze su konačno potekle. Ne kao kapljice, već u dva potočića koja su mi se slivala niz obraze. Gledajući kako i Evi daju injekciju nisam mogao da se zaustavim.
Tek su nam onda objasnili njeno dejstvo.
– NANO 90 – Pročitao sam sve što je pisalo na telefonu maskiranog lika koji je spustio do nivoa moje glave.
Bili smo napunjeni nano čipovima koji će se zalepiti za naše krvne sudove i ostaće na njima 90 dana, pre nego što počnu da se raspadaju. Navodno su bili neškodljivi, ali sada smo imali uređaje za praćenje kojih nikako nismo mogli da se otresemo. Sve misli o bekstvu su mi isčezle iz glave.
– Pasoši su vam blokirani – dodao je, kao da ova injekcija nije bila dovoljna, a onda završio sa – Bićemo u kontaktu. Ne napuštajte grad dok vam se ne javimo. I ne pričajte nikome o ovome. Inače… – ostavio je pretnju da visi u vazduhu. Efektivnije je kad sam zamišljaš šta sve može da te snađe od ovakvog lika, nego kad ti se servira na tacni.
Mada je već bio dovoljno eksplicitan. I previše, za moj ukus.
Klimnuo je u Evinom pravcu i lik pored nje je presekao plastičnu vezicu kojom su joj ruke bile vezane.
Polako ih je spustila pored tela, još uvek nesigurna šta sme, a šta ne sme da radi, ali već u idućem trenutku sva četvorica su nestala podjednako brzo kao što su se pojavili.
2.
Samoća nikad nije bila ispunjena sa toliko strepnje. Bili smo sami, ali naši demoni nisu bili daleko i srca nam je ispunio nemir kakav do tada nismo spoznali.
Sve se odjednom promenilo. Zaljubljenosti i strast ustupili su mesto zebnji i pitali smo se da li smo dorasli zadatku.
Evine noge još uvek su bile vezane, ali ništa je nije sprečavalo da otpuzi do kuhinjskog pulta gde smo držali makaze. Ništa osim straha da će se oni vratiti. Rekli su da neće, ali da li ćemo od sad stalno morati da gledamo preko ramena?
Drhtao sam. Sada, kada su otišli postao sam bolno svestan svoje golotinje naspram razvaljenih vrata koja su unutra puštala hladnoću večeri i bube koje je privlačilo svetlo. Prvi put posle dugo vremena osetio sam se ranjivo zbog toga što sam bio bez odeće.
Eva se okrenula na bok i pokušala da ih dohvati onako ležeći, ali bile su predaleko, a zatim se, ispruženih ruku, polako podigla u stojeći položaj. Lepljiva traka ju je čupala za kožu, ali to je bio najmanji od problema koje smo imali.
Uzela je makaze, oslobodila se i krenula ka meni.
Tresao sam se od hladnoće i prospekta ne tako svetle budućnosti. Kada mi je prišla, drhtanje se samo pojačalo. Ja sam trebao da budem njen spasilac, a ne ona moj. Ali, šta je – tu je.
Samo da se oslobodim.
Koncentrisao sam se na nju i na makaze. Gore je i dalje imala samo brushalter. Do pre dvadeset minuta, to je bilo neverovatno seksi, ali sada je bio samo podsetnik da su nas uhvatili “spuštenih pantalona” ili u mom slučaju bez pantalona uopšte.
Jebote kol’ko je bilo hladno! Tresao sam se kao u groznici.
Presekla je vođicu koja mi je vezivala ruke, ali kada bi se približila nogama plašila se da stavi makaze između njih.
Preuzeo sam odatle i otišla je da se obuče.
Dok sam se borio da oslobodim noge, donela je i moju garderobu. Nismo želeli eleganciju već komfor. Nešto toplo i meko da nas ugreje. I udobno. Trenerka i patike sada su bili prava stvar.
“Ko su oni likovi” i “Šta da radimo” bile su glavne teme na meniju, ali kad smo ih iscrpeli i ostali bez odgovora, u narednim minutima jedva da smo progovorili po koju reč.
Sedeo sam na onom istom kauču preko kog sam je ne tako davno presavio. Sada se činilo kao da je to bilo u nekom drugom životu. Posmatrao sam svoj odraz u ogledalu televizora. Nije bio inspirativan. Slika i prilika slomljenog čoveka. Ruine.
Pred očima su mi bile Lenina slika dok smo razgovarali u kuhinji i Sofijina kako me grli, kad sam je ušuškao u krevet dok je Eva bila odsutna. Naša deca. Moje divne ćerke!
Za sada su bile bezbedne.
Odjednom sam osetio ogromnu potrebu da ih zagrlim. Da ih zagrlim i da ih ne puštam. Da ništa ne objašnjavam. Čak ni Leni. Samo da upamtim toplotu njihovog tela i miris njihove kose, ako mi se nešto dogodi. Mogućnost da se nešto dogodi njima bila je previše strašna da bih je uopšte razmatrao.
To neću dopustiti. Uradiću sve što su mi rekli. Sve za njih dve. Njih i Evu, naravno. Bilo mi je krivo što će i ona morati da “odradi” svoj deo posla.
Kontekst njenog zadatka bio je, u najmanju ruku, gnusan, ali druge nije bilo. Ostala je samo nada da će likovi održati reč i da stvari neće otići predaleko. Svestan svoje nemoći da bilo šta promenim, bio sam odvratan i samom sebi.
Sofi i Lena. Ponovo sam pomislio na njih. Bile su s bakom. Da li njoj mogu da kažem?
Ako kažem nekom, povrediće ih. I gore.
Kakva je korist, ako joj kažem? Ljudi koje ona poznaje više nisu na položaju.
A koga onda imam? Aleks! Naravno. Aleks! Da li sam mogao da pretpostavim da je život moje dece važniji od njegovog života? Da je Evin život važniji? Moj?
Da. Da. Odgovor je bio DA na sva tri pitanja. I on bi tako mislio na mom mestu. Bio sam siguran u to. Ali, u ovakvoj stvari, da li sam mogao da mu verujem? Da li će uopšte želeti da mi pomogne?
Da su uloge drugačije, ja bih pokušao da izmerim potencijalnu štetu za mene i potencijalnu korist za njega. Možda nisam dobar čovek zbog toga što od njega očekujem nešto što ni sam nisam siguran da bih učinio da je situacija drugačija, ali zabole me.
Porodica je najvažnija. Učiniću sve što je potrebno.
Upravo sam se spremao da izvršim krivično delo, pa što ne bih onda prod’o i kuma?!
Smiri se. Udahni. Razmisli.
Sve ovo se odvijalo u delićima sekunde. Spolja sam i dalje delovao izgubljeno, ali mozak je počinjao da mi radi.
Ali, zašto baš mi?!
Na to pitanje nisam imao odgovor. Nisam gubio vreme na prazne misli i odmah sam prešao na iduće.
Zašto oni sami to ne urade?
Istina, bili smo podesniji za zadatak. Mogli smo lakše da priđemo metama.
Nisam siguran koliko su gospoda specijalci uopšte umeli da budu prijatni, sve i da se potrude.
A postojao je i još jedan razlog. Mnogo manje prozaičan.
Ako bi nešto pošlo po zlu, mogli su da glatko operu ruke od svega. Mi bi zaglavili.
Ako priznamo – idemo u zatvor. Odvojeni jedno od drugog. To je nešto o čemu nisam mogao da razmišljam. Da provedem deset ili više godina bez svojih najmilijih. Bez mogućnosti da vidim Evu!
Ne. To ne.
A ako ne priznamo, ako samo naslute da ćemo da kažemo zašto smo to uradili, iz pritvora bismo gledali slike svoje mrtve dece. Da stvari budu gore, ne bi mogli ni da utešimo jedno drugo, da se zagrlimo i podelimo svoj bol. To ne bi vratilo Lenu i Sofiju, ali možda bi nama dalo snage da preživimo.
Mada, takav život mi nije trebao.
Ali, kompanije koje imaju takav sistem obezbeđenja nisu naivne.
Znali bi da nije bilo šanse da sami izvedemo tako nešto. Nismo ni znali kako bezbednosni protokol funkcioniše, niti smo imali vezu sa ljudima koji bi izvukli podatke, jednom kada im omogućimo pristup.
Naravno, nisu nam rekli za šta ti podaci uopšte služe, ali sve i da su bili za nuklearne bojeve glave, svejedno bismo ih nabavili.
Video sam kako užurbano hoda po sobi, provlačeći prste kroz kosu. Završila je s pakovanjem osnovnih stvari i više nije znala šta da radi.
– Adame! – požurivala me je da krenemo.
– Minut. – podigao sam kažiprst i mora da sam bio ozbiljniji nego što sam mislio, jer je uzdahnula, sela na stolicu i počela da lupka nogom. Dala mi je taj minut. Ne znam da li sam mogao da smislim nešto pametno za to vreme, ali morao sam da zaokružim priču u svojoj glavi.
Kada bi jednog dana izašli iz zatvora, možda bi bili stari, bolesni i u svakom smislu drugačiji od ljudi koji su ušli u njega. Da li bi se i dalje voleli? Da li bi uopšte zadržali sposobnost da volimo ili bi nagon za preživljavanjem preuzeo kontrolu?
Zavisilo bi od okolnosti, verovatno.
Kao što je rekao Solženjicin u Arhipelag Gulagu – linija između dobra i zla prolazi kroz srce svakog čoveka. Nadao sam se da neću imati priliku da saznam za šta sam sve sposoban.
Mada, kad bi postali samo broj na koji niko ne obraća pažnju, bili bi laka meta “nesreće”. O “nesrećama” u zatvoru više se nije ni izveštavalo. Toliko bi bio marginalizovan značaj naših života za spoljni svet.
Ne bi preživeli prvih mesec dana, a kamoli dočekali izlazak. Svedoci su bili balast koji je u takvoj sredini lako odbaciti.
Napolju je moj život vredeo koliko i moral ljudi u mojoj blizini. Koliko i strah od kazne, veza moje porodice i prijatelja. Unutra, gde nema morala, a kazne su već izrečene, vredeo je koliko jedan fiks ili pakla cigareta. Tamo uticaj ljudi kojima je do mene stalo nije dopirao.
Čak i kad bi zanemarili nanočestice i problem sa pasošima, šta bi se desilo ako bi uspeli da pobegnemo u inostranstvo? Život bi se pretvorio u neprestano gledanje preko ramena. Stalno pod tenzijom. Nikad opušteni. A ni to verovatno ne bi pomoglo u svetu u kom su kamere za prepoznavanje lica na svakoj raskrsnici.
Odjek koji bi izazvao naš nestanak u inostranstvu, pod lažnim dokumentima, bio bi i manji od onog u zatvoru. A, objasni ti svojoj deci zašto se od danas drugačije zovu. Nije to “Život je lep” da se “igramo žmurke” sa Nemcima.
Dok smo bili na slobodi rizik da prekršimo zavet ćutnje, ipak je bio u ravnoteži sa rizikom naše eliminacije. Presuđivale su male stvari, za sada van mog shvatanja. Morao sam da znam više. Morao sam da preokrenem šanse u našu korist.
Ali kako? Šta smo mi imali od aduta koje smo smeli da upotrebimo?!
Možda sam ipak bio na tragu nečemu…
Oči su mi iznenada zasijale i više nisam izgledao tako poraženo.
U mojoj glavi počeli su da se javljaju začeci plana.
– Je l’ me čuješ?! Tebi se obraćam! – Eva je vikala. Mora da sam odlutao u mislima duže nego što je mogla da izdrži.
Moj odraz u ogledalu TV ekrana sada mi je odvraćao pažnju koju sam hteo da posvetim njoj.
– Sekund. – Uzeo sam daljinski, uklonio ga i video da je na ekranu i dalje pauzirana “Stand by me”.
Zaista je bilo kao u pesmi. Dok god je bila pored mene, postojala je nada.