MIRKO BOGDANOVIĆ
PRVI DEO TRILOGIJE
ADAM I EVA 2.0
Stavovi pojedinih likova u romanu ne oslikavaju lični stav autora.
Osuđujem sve vidove nasilja, u svim njegovim oblicima.
Imena Adama i Eve oduvek su bila sinonim za par.
Ovde, oni su naizgled običan bračni par, predstavnici moderne srednje klase i nemaju nikakve veze sa istoimenim ličnostima u Starom zavetu.
Ono što im se desilo može se, na žalost, desiti svakome od nas kada tražimo spoljašnja rešenja za unutrašnje probleme, posebno ako zađemo u nedovoljno istraženi svet veštačke inteligencijencije, koja nas razume bolje od nas samih iako mi nju nikad nećemo u potpunosti razumeti.
PROLOG
Previše toga bilo je na kocki i morala sam da popustim. Lako sam našla opravdanje da ispunim njihove zahteve. Možda i previše lako.
A možda je sve ovo bio test?! Da provere koliko me čvrsto drže u šaci?
Nisam bila ničiji pijun. Ako sam uopšte bila figura na tabli, bila sam dama.
Samo, dama ili ne, mogla sam biti pojedena ako pametno odigraju
Mogli su da me potpuno unište. Ali, šta bi time dobili?
Korist je ono što nas pokreće, a koristoljubivi ljudi su predvidljivi.
Uvek žele još. Oni saterani u ćošak, međutim, umeju da iznenade.
Spustila sam pogled sa odraza u ogledalu na privezak na svom lančiću.
Jedno jedino slovo.
Možda sam bila sebična, ali to prvo slovo alfabeta za mene je bilo skoro sve na svetu i duboko u sebi sam osećala da će moja ipak biti poslednja.
RAJ
ADAM
2031. godine počela je renesansa srednje klase. Tad su se „Fantastični parovi” pojavili u Americi. Bio je to instant hit, ali trebalo je još više od godinu dana da se pojave i kod nas. Strožiji zakoni o zaštiti privatnosti i upotrebi veštačke inteligencije.
U nekim stvarima do skoro smo kaskali za svetom. Ali, to više nije bilo važno.
Kliknuo sam na „KUPI”, stavio ruke iza glave i okrenuo se ka Evi na svojoj stolici sa točkićima.
– Poručio si?! – pitala je s oduševljenjem devojčice.
Bila je puna iščekivanja. Oboje smo bili.
„Fantastični parovi” su promenili živote toliko ljudi.
I mi smo želeli svoj deo kolača.
Evina sestra u Americi odavno je kupila uređaj. Spasao je njen brak.
Ona i muž su se nekada voleli, ali korak po korak, svaki dan im je postao deža vi.
Promešali su karte, a život im je podelio džokere i sad su živeli bolje nego ikada.
I nije bila samo Marija.
Na društvenim mrežama ljudi su odlepljivali na „Fantastične parove“.
Nije bilo šanse da je sve bila plaćena promocija.
Prosto je bilo previse video materijala, postova i komentara da bi svi bili neistiniti. I niko nije objavljivao ništa loše. Ili je cenzura bila vrhunska, ili je uređaj stvarno „radio”.
„Hleba i igara” bio je moto još u doba starog Rima, kada su imperatori morali da zabave plebs da bi zaboravio na svakodnevne muke, a ova „igra” je promenila život cele planete.
Onima koji su mogli da priušte najbolji provod na svetu za 500 evra mesečno, kvalitet života je skočio bolje nego Armand Duplantis, a njegov rekord u skoku u vis zaista dugo nije bio oboren.
Možda zvuči kao da je to puno, ali inflacija je pojela vrednost evra. Vrednost svih nacionalnih valuta, u stvari.
Pre deset godina smo od naših plata mogli da kupimo mnogo više nego sada. Srećom, nismo živeli samo od plata. Izvuklo nas je to što sam još davno kupio bitkoin.
Kamo sreće da sam kupio više, ali nisam se žalio.
Bilo je dovoljno za duševni mir.
Dovoljno da budem smiren roditelj i oslonac za ženu koju sam voleo.
Dovoljno da budem relativno poznat pisac.
Više nisam tražio.
Lep život. Vikendica, letovanje, zimovanje i BMW kupljen prošle godine.
I dve ćerke. Dve divne devojčice koje smo obožavali i koje smo se trudili da vaspitamo najbolje što smo umeli.
Povukla me je za ruku i privukla me bliže sebi.
Sve sa stolicom.
A onda mi je prišila jedan od onih raspamećujućih poljubaca, onako duboko jezikom, dok su joj ruke bile sa obe strane moje glave. Od takvog ljubljenja srce mi je lupalo jače i želja je brzo rasla.
Kada smo počeli da skidamo odeću sa sebe nisam razmišljao o tome da će se naš seks uživo prorediti, niti sam imao pojma da počinjem da joj vraćam za onu biblijsku jabuku koju je neka druga Eva nekada davno dala nekom drugom Adamu.
Ali znao sam da upravo počinje „vožnja” našeg života.
***
I dalje pod utiskom neočekivanog seksa ušao sam u bioskopsku salu. Zadovoljno sam premotavao u glavi Evine vatrene poglede i njenu glad za mojim poljupcima.
Odavno nije bilo tako. Kao da ju je iščekivanje uređaja koji vođenje ljubavi podiže na viši nivo, motivisalo da se potpuno oslobodi. Zaista sam voleo kada preuzme inicijativu. Njena strast prenela se i na mene, spojila nas je i odvojila od svega drugog u isto vreme. Tek sam
kasnije, brišući telo peškirom, dok me je onaj divni osećaj dvostrukog blaženstva posle ejakulacije i tuširanja toplom vodom polako napuštao, uspeo da se setim da je ovo trebalo da bude „muško veče”.
Na brzinu sam se obukao, poljubio je i rekao joj da neću stići da uzmem decu od njenih, na šta se samo nasmejala.
– Kao i obično – rekla je poluprekorno, ali lakog srca.
Znao sam da joj neće biti teško da ode po devojke. Ostavio sam joj auto. Uz to, u pitanju su bili njeni roditelji.
– Nemoj me čekati – doviknuo sam silazeći niz stepenice.
I ona je imala svoje „žensko veče” i nije imala razloga da se ljuti. Uz to, poznavala je Aleksa otkako zna i mene.
Znala je da ne idemo „u štetu”.
Bila je to zdrava doza bračnog poverenja i redovno sam je opravdavao.
Neki bi rekli da sam privilegovan zato što mi je gradonačelnik venčani kum i kum mojoj deci, ali taj osećaj mi je izmicao još od perioda kad je prepisivao od mene na pismenim zadacima iz matematike.
Uglavnom, jednom mesečno smo uspevali da ukrademo za sebe celo popodne i dobar deo noći, da se na miru ispričamo i da on popije po neku.
Ja već dvadeset dve godine nisam okusio alkohol.
Probao sam ga samo jednom, napravio sranje koje mi je skoro uništilo život i odlučio da to nije za mene.
Tada sam bio nezreli klinac koji nije znao svoju meru i stvari se jesu promenile, ali dao sam reč i planirao sam da je održim.
– Ovde – rekao je Aleks – Ova dva.
Sedišta su bila na sredini sale. Bio je treći dan projekcije i skoro da smo bili sami.
Obično bi gledali neku bezumnu mušku glupost puno akcije, ali ovog puta, ubedio me je da gledamo nešto drugačije.
Film nije bio „ženski”, ali nije bio za svakoga, posebno ne za one s osetljivim stomakom.
Rimejk „8 milimetara” izgledao je još ubedljivije u novoj hologramskoj tehnologiji koja je redefinisala pojam 3D projekcije.
Delovalo je kao da su likovi živi, od krvi i mesa, tu na sceni ispred nas, kao da smo u nekom pozorištu u kom se scena magično menja sa svakim pokretom glumaca, a sočiva zumiraju i udaljavaju ono što je režiser želeo da posebno istakne.
Ja nisam gledao original, ali Aleks ga je nahvalio.
Propustio sam da pitam o čemu se radi i sad me je bilo blam da izlazim iz sale.
A i bilo mi je glupo da ga ostavim samog.
Umesto toga, kada su prikazivane snuff scene samo bih zatvarao oči, a on bi mi govorio kada prođu.
Trebalo je biti zaista bolestan da bi se naručilo tako nešto. I imućan. A to je bila najopasnija kombinacija.
U rimejku naručilac filma je i dalje bio živ i glavni lik ga je ubio, ali Aleks je svo vreme govorio da je on bleda zamena za Nikolasa Kejdža. Za moj ukus, bio je i previše uverljiv.
Kada se u vazduhu iznad pozornice konačno pojavio trodimenzionalni tekst „The End”, bio sam jedini koji je ustao pre nego što su se svetla upalila.
– I? – upitao je kada smo seli i naručili pića.
On je uzeo pivo, a ja bitter lemon i pretpostavio sam da me pita za „Fantastične parove”, pošto o filmu nisam hteo da pričam.
– Poručili smo.
– I? – ponovio je.
Još uvek nisam isprobao svoju novu „igračku”.
Trebalo je da stigne, čim se naši biometrijski podaci upare sa softverom uređaja.
– Jesi se odlučio za podešavanja?
Bilo mi je drago što imam prijatelja kome mogu da kažem skoro sve, ali neke stvari su ipak trebale da ostanu privatne.
– Još uvek razmišljam…
Posmatrao me je ćutke i klimao glavom, ohrabrujući me da nastavim.
– Voleo bih da mogu da je nosim u naručju – rekao sam na kraju.
Eva je bila lagane građe, ali ja nisam bio Švarceneger.
Oduvek sam želeo da mogu da je odnesem u krevet, dok me grli oko vrata, da je nežno spustim i opkoračim, ne razmišljajući o slabljenju erekcije, ni bolu u leđima.
Sada je to bilo moguće.
– Dobro… A dole?
– Pa… Malo.
– Znači, biće: „Ah, ah…” – smejao se.
Bila je to loša imitacija Eve, a on je znao da ne volim kada tako priča o njoj.
Prećutao sam, ali nije nastavio u tom pravcu. Umesto toga, samo se umusio i čekao je da se ja raskravim.
– Pa dobro, valjda će biti – rekao sam na kraju.
– Zato ga i kupujemo. Čudi me da neko poput tebe već nije naručio svoj primerak? – pokušao sam da prebacim lopticu u njegovo polje.
– Čekam da vidim utiske – odgovorio je naizgled ležerno, uz osmeh.
Taman kad sam mislio da će nastaviti sa škakljivim pitanjima, spasilo me je zvono njegovog telefona.
Bilo je već deset uveče i živo me je zanimalo ko zove.
Aleks je imao puno devojaka (ponekad i više u isto vreme) i voleo sam da slušam kada razgovara sa njima.
On nije imao problem da predamnom priča o petingu i seksu, ali pretpostavljao sam da je tako jer mu ni do jedne od njih nije stalo. Postojala je mlada žena koja mu se zaista sviđala, ali nikako nije imao priliku da joj priđe.
– ‘De si brate Davide! Šta ima?! – prenuo me je iz razmišljanja glasom rezervisanim za prijatelje.
Jebi ga. Nije bila devojka. Bilo je zanimljivije kad priča sa devojkama.
Podigao sam mobilni sa stola, rešen da izgledam kao da mi nije dosadno.
Očekivao sam da ovaj razgovor potraje.
Davida do sada nisam upoznao, ali znao sam da je rekreativni narkoman, hvalisavi samoživac i ono što je najvažnije – sin aktuelne predsednice.
Pretpostavljao sam da je ovo poslednje bila ključna kvalifikacija za prijatelja.
Zbog muzike nisam razumeo Davidove odgovore, ali strpljivo sam čekao da priču privedu kraju. Čak sam i mahnuo kada je Aleks
uključio kameru.
Čim je završio razgovor, uneo mi se u lice i s kezom od uva do uva i puno gestikulacije objasnio je suštinu
– Manijak te pretekao! Kupio je uređaj i već ga testira sa svojom novom ribom! Kaže da je ludilo!
– Videćemo… – nasmešio sam se, ne želeći da forsiram temu.
Na trenutak je izgledao čudno skoncentrisano, da bi posle nekoliko sekundi uzviknuo – Ma nek ide život, naručiću i ja! – a potom smo i nazdravili u to ime.
– Uživanje zagarantovano – bio je moj red da njega prikucam za „stub srama”.
– Ko će ti biti avatar? – pitao sam.
Koliko mi je bilo poznato, Aleks je trenutno bio„singl”, a postojala je samo jedna osoba koja mi je padala na pamet – Valentina?
– Ako je ti nećeš… – nasmejao se.
Očekivao sam da će nastaviti sa prozivkama na moj račun, ali za divno čudo one nisu usledile. Umesto toga, kao da sam potvrdio
ideju koju je nesumnjivo imao i ranije – počeo je da priča o Valentini i njemu, kao „Fantastičnom paru”, a ne o Valentini i meni, i onome što se između kolega dešava u mašti dokonih ljudi.
Valentina je bila slaba tačka za meni najbliže.
Koleginica s kojom sam delio kancelariju bila je zgodna crnka s velikim grudima i bez dlake na jeziku.
Bila je mlađa od Eve i viša od mene. Aleksov„broj”.
Iako je predamnom glumio mačomena koji želi samo seks, kum je toliko često pričao o njoj da je bilo jasno da je žestoko zatreskan. I to onako, u stilu pesnika iz doba renesanse, koji su o svojoj dragoj pevali samo iz daleka.
Nije da ne bi znao da joj priđe, ali jednostavno nije imao priliku.
Za nekog ko toliko dobro izgleda, Valentina je malo izlazila.
Ali, delila je kancelariju sa mnom – dovoljno da je Eva zamrzi iz dna duše.
Bila je ljubomorna na njene putene usne, na njen izazovni pogled…
Isti razlozi zbog kojih se Aleksu sviđala.
Isti razlozi zbog kojih sam ponekad teško ostajao ravnodušan, ali zbog kojih nikad nisam prešao granicu kolegijalnosti.
– Za Fantastični par! – nazdravio sam, vraćajući se u sadašnjost, misleći na njega i Valentinu.
Nije bilo neophodno da uređaj koriste dve osobe.
Postojala je i varijanta za samce, gde biste priložili fotografiju i osobine koje drugi avatar treba da ima.
Na netu su govorili da je osećaj isti kao da ste u paru sa pravom osobom.
– Za Fantastični par! – uzvratio je.
Podigli smo čaše i iskapili svoja pića. Jezik mi se razvezao i počeli smo da pričamo o novom serijalu na Hustler kanalu u kom su „glumci” govorili o iskustvima iz virtuelne realnosti.
Skoro sam gledao epizodu o podešavanjima avatara i sa svom rečitošću pisca i detaljnošću zaluđenika, počeo sam da prenosim Aleksu svoje utiske.
Obojica smo bili žestoko zainteresovani za temu i nismo se stideli da to pokažemo. Razgovor je tekao kao mleko, a ture su se ređale.
Na kraju večeri nismo bili pijani, čak ni Aleks, ali onaj osećaj sreće koji prati pijanstvo, koji sam se trudio da zaboravim, onaj osećaj
kada izbledi sve osim trenutka u kom smo, ostao je sa nama i kad smo se razišli.
EVA
Sedela sam u svom krevetu naslonjena na jastuke, sa laptopom u krilu.
Glasovnim komandama pretraživala sam sve što se na netu moglo pronaći o „Fantastičnim parovima”, a što mi je možda promaklo. Odavno sam uzela devojke od svojih i Sofija je već zaspala. Lena je bila budna u sobi na drugom kraju hodnika i igrala je neki multiplejer sa drugaricom iz razreda. Dogovorila je to još kod bake i deke, kod kojih je inače išla preko volje i sada nije bila raspoložena da za druženje sa mamom, tako da sam što iz znatiželje, što iz dosade, zaronila u more informacija koje su čekale iza ekrana.
Skrolovala sam kroz bivši Facebook, koji su svi sada zvali Meta, gledajući slike srećnih parova koji su koristili uređaj.
Svi su se kezili sa ekrana, iz udobnosti svojih stanova ili iz uređenih parkova, dvorišta i restorana. Oči su im sijale jače čak i od vidno izbeljenih zuba.
Onda sam se vratila unazad na fotografije tih istih ljudi.
Pre godinu dana.
Pre dve godine.
Isti stanovi. Ista dvorišta. Ista, nešto mlađa deca.
Ali, nešto je nedostajalo. Osmeh im je bio pozerski.
Odraz želje da ostave dobar utisak, a ne odraz prave sreće. Razlika je bila očigledna.
Za trenutak sam sklonila laptop iz krila i protegla se.
Davno sam prevazišla nevericu, ali negde u meni još je opstajao crv sumnje. Verovala sam u srećan kraj, ali nisam verovala u bajke i još nisam znala u koju kategoriju da svrstam „Fantastične parove”.
Mora da sam podlegla svojoj podsvesti kad sam ponovo uzela laptop i otišla na društvenu mrežu X , gde su mrzitelji i dušebrižnici izražavali svoje protivljenje lažnom moralu, kritikujući „Sodomu i Gomoru” nove generacije.
Uvek je bilo tako na onlajn prestonici ljudske pakosti, ali sreća je uvek rađala zavist, a internet je uveličavao oboje.
Pogledala sam na sat, a onda ponovo odložila laptop.
Od kako sam prestala da se koncentrišem na stvari na ekranu, sve je odjednom utihnulo.
Ustala sam, protegla se i zevnula, a onda tiho otvorila vrata svoje sobe.
Sva svetla su bila ugašena.
Ni Lenin kompjuter, ni njen razgovor sa drugaricom se više nisu čuli.
Provirila sam u ćerkinu sobu.
Spavala je.
Moja tinejdžerka.
Morala sam da priznam da sve više liči na Adama.
Pubertet ju je promenio. Postala je zrelija i samostalnija. Iako sam bila dovoljno umorna da i sama zaspim, osećala sam se nekako emotivno ispražnjeno. Nisam volela da s tim osećajem legnem u krevet.
Adam se još uvek nije vratio. Deca su spavala, a meni je ponovo postalo dosadno. Bilo je jedanaest sati.
Pet sati u Americi.
Mogla sam da pozovem Mariju, ako nije previše zauzeta.
U zadnjih godinu dana vikendom je retko bila kod kuće.
Planinarenje. Skijanje. Spa vikend…
Nisu imali dece, a posle deset godina obnovili su bračne zavete, ako ne formalno, onda među sobom, što je bilo mnogo važnije.
„Fantastični parovi” su promenili Marijin život.
Morala sam da pitam sestru u čemu je caka. Od svih ljudi na svetu, ona je bila možda jedina koju sam mogla da pitam baš sve.
Ponela sam laptop u prizemlje da ne bih probudila decu.
Uz to, ovaj razgovor je bio za odrasle.
Ni sama nisam znala zašto mi je trebalo toliko da pričam sa svojom sestrom na ovu temu.
Valjda mi je bilo neprijatno, ali više nisam imala izgovora pred sobom da ovaj razgovor odlažem.
Bilo je to kao kad sam je pitala kako je voditi ljubav.
Sada smo bile odrasle, ali pitanje je ostalo isto. Ovo je bio novi svet i novi način da se zbližimo sa svojim voljenim.
Ipak, za ovaj razgovor mi je trebalo piće. Nešto žestoko da mi preseče pospanost i razveže jezik. Beherovka. I čaša vode ako mi se osuše usta.
Za divno čudo, Marija se odmah javila.
– Ćao, sestrice. Baš divno iznenađenje!
Obično smo najavljivale jedna drugoj kad ćemo pozvati, a prošlo je više od sedam dana od poslednjeg razgovora.
Marija je bila srećna, ali ja sam bila zamišljena.
– Je l’ sve u redu?!
– Sve je ok…
– Zadubljena u misli?
– Definitivno… – nasmejala sam se od srca i seka je znala da sve zaista jeste u redu.
– Imaš li vremena? I možeš li da pričaš? Da kažeš jačoj polovini da te pusti na miru na petnaest minuta?
– Neko definitivno ima nešto zanimljivo da kaže…
Ne brini. Sad je otišao u Costco. Neće on još neko vreme…
– Znači, kući ste?
– Da. Ovog vikenda jesmo. – rekla je to sa osmehom, naglašavajući da je u pitanju izuzetak.
– Blago vama…
– Ne, seko. Blago tebi. Putovanja su samo skretanje pažnje.
– Sa dece, misliš? Doći će i to. Videćeš…
– Da. Samo ne želim da moje dete ima surogat majku. Želim da ga rodim sama. Ali, zvala si u vezi uređaja, zar ne? – dodala je pre nego što sam uopšte uspela da postavim pitanje.
– Kako si znala?
– Adam mi je poslao mejl. Gde je on?
– Sa Aleksom. Muško veče… Čekaj, Adam te je zvao?! U vezi toga?!
– Ništa konkretno. Samo je pitao da li imam neki savet.
– I…
– Obećala sam da ti neću reći.
– Zavera… – nasmejala sam se. – Ja ću biti mnogo detaljnija…
– Ne sumnjam – smeh joj bio je grlen i tim slađi što je dopirao preko okeana.
– Šta želiš da znaš?
– Sve – nasmejala sam se.
– Za početak, kako su to „Fantastični parovi” učinili vaš brak boljim?
– Bez okolišanja, znači. Dobro… Znaš kako je bilo prvi put kad si imala seks?! – klimnula sam glavom i Marija je nastavila
– Kako ste se osećali posle?
– Ne znam… Kao da smo bliži jedno drugom?
– Da. Upravo tako. Posle svake upotrebe uređaja, bili smo malo bliži jedno drugom. Prvo, nismo mogli da poverujemo da nam se to zaista dešava. Preispitivali smo sopstvena osećanja i nagađali da li ih ima i ono drugo.
Bili smo srećniji, ali nismo sebi dozvolili da se previše nadamo. Međutim, vremenom su osećanja postajala
jača i više nije bilo mesta sumnji. Bilo je kao da smo se ponovo upoznali. Postali smo opušteniji, počeli smo da se smejemo zajedno… Nama je promenio život. Bukvalno.
– Seko, nije da se ja žalim. Poznaješ nas. Ali, uvek ima mesta za poboljšanja…
– Kakav je Adam u krevetu?!
Marija obično nije bila ovako direktna. Mada, ja sam prva počela da čeprkam po njenoj intimi. Uz to, mogla je da mi pomogne jedino ako me razume.
– Nežan. Pažljiv. Posvećuje mi pažnju.
– Divno. A šta mu fali?
– Ti si baš direktna… – nasmejala sam se, ali shvatila sam da bi mi otvorenost na ovu temu, za promenu, prijala.
– Znaš, ja bih ponekad volela malo grublje. Da znam da me želi.
– Je l’ ovo momenat kada pominješ njegovu koleginicu?
– Da… – osmeh na licu ovog puta mi je bio kiseo – Kladim se da bi nju „pokidao”?
– Adam?! Ma daj… Mislila sam da poznaješ svog muža. Ne bi on startovao drugu.
– Poznajem ja njega, ali ne poznajem nju! Šta bi bilo da ona započne?! Da li bi umeo da stane?
– Mislim da bi. On ne pije. Nije lako manipulisati njim.
– Hmm… – izdahnula sam kroz nos samouvereno i podsmešljivo u isto vreme. – Osim tebi. Dobro. Ali, to je zato što je pred tobom potpuno otvoren. To se zove poverenje, znaš?!
– Da. Ali ja radim sama.
– Dobro. A je li te neko startovao na seminaru? Nekad?
Shvatila sam koliko mi nedostaje ova otvorenost i ne po prvi put poželela da mi sestra živi negde bliže.
– To se ne računa.
– Sve se računa, seko.
– I? Jesi prihvatila?!
– Naravno da nisam. Zato neću ni da on prihvati nabacivanje neke profuknjače… Slobodno reci da sam ljubomorna! Ljubomorna sam, jebi ga! Šta da radim?!
– Dobro. Dobro… Ako hoćeš da proveriš da li se loži na nju, ima opcija i za to. Samo mislim da je bitnije ono što radimo, nego ono što mislimo.
– Da.
– Ali zapamti, kad staviš masku, to ti je kao dirty talk. Ono što je bilo u spavaćoj sobi, ostaje u spavaćoj sobi. Ok?
– Ok. Ali Adam ne koristi dirty talk. U tome i jeste problem.
– A to kao znači da se ne loži na tebe?! Ma, daj…
– Možda. Nećemo o meni. Pričaj mi o uređaju!
– Dobro – Marija je počela sa obnovljenim entuzijazmom – Znači, kad se probudiš, znaš… osećaš, ono, kao da si svršila. Ostaci prijatnosti i dalje su tu, u dnu stomaka.
Sećaš se svega i uspomene vam ostaju.
– A tamo? Šta ste radili?
– Uff… Svašta.
– Marija je uzdahnula i nasmejala se. – Stvari koje smo radili pre, ali i nešto novo, nešto što nikada nismo radili.
– Anal? Sado-mazo? Šta?
– Eva?! – Marija je pocrvenela u trenutku. – Šta tebe sve zanima…
– Pa zanima me šta sve može da se radi?
– Može da se radi sve. Možeš da ga ubediš da te „pokida”. Možeš da mu objasniš stvari koje je teško objasniti uživo. To bi te zanimalo, možda?!
– Kako?! To je nešto novo?
– Da. Pre mesec dana se pojavila ta opcija! Radi. Proverila sam…
– Pričaj mi o tome! I moja sestra je počela da govori…
ADAM
Završavale su razgovor kada sam ušao u dnevnu sobu.
– Marija? – nagađao sam po boji glasa i tome da u ponoć nije bilo puno ljudi s kojima bi mogla da razgovara.
Voleo sam njenu sestru kao da je moja rođena. Da nije bilo nje, pitanje je da li bi sada uopšte bili zajedno.
Stala je na stranu naše veze, a ne na stranu Evinog povređenog ega u trenutku kada je bilo „biti il’ ne biti”. Takve stvari se ne zaboravljaju. Približio sam se da bih poslao poljubac za kameru, a onda otišao u kupatilo. Kad sam izašao veza je bila prekinuta i bilo je vreme za spavanje. Sutra je bio novi dan, početak nove radne nedelje i uskoro, nadao sam se, početak nečeg novog i uzbudljivog.
***
Stigao je petak, prošlo je podne i bio sam kao na iglama. Nisam mislio na posao, već samo na uređaj koji je juče stigao i koji još nismo stigli da raspakujemo. Taman sam se uživeo, kada je magacioner ušao u kancelariju i seo za drugi kompjuter. Serija proizvoda se bližila kraju i u kartice je upisivao stvari koje vraća u magacin.
– Sve ok, šefe? – procedio je kroz zube.
– Nešto si mi odsutan?
– Ok, druže… Kako napredujemo?
Vratio sam se u realnost i rešio da ipak završim obaveze za danas. Presavio sam papir i ubacio ga u džep pantalona.
– Privodi se kraju. U beloj zoni su završili.
To je značilo da se radnici u povećanim uslovima čistoće iz radnih odela sada presvlače u civilna. Uskoro će piti kafu, a zatim raščistiti za sobom da bi u maloj kuhinji došao red na nas ostale. Dakle, tabletiranje je bilo završeno i ostalo je još malo posla na pakovanju.
Uprkos uvreženom mišljenju da je u farmaceutskoj industriji sve pod konac, u realnosti nije bilo baš tako.
Otišao sam na pakovanje, potpisao sve provere za prethodna dva sata (koje sam navodno radio na svakih 15 minuta), a onda zajedno sa tehničarom proverio mašinu i rashod.
– Stavite i meni – doviknuo sam za ljudima koji su napuštali prostoriju, još jednom proverio sve ostalo i ponovo pogledao na sat.
Kad popijem kafu ostaće još dva sata. Valjda danas neće biti tog „genijalca” koji će nam reći da treba da ostanemo duže nego što je planirano.Još malo, pa ručak sa Evom i decom.
Kad pomislim na Evu pomislim na „Fantastične parove”.
Ako odem u potkrovlje i provalim podešavanja pre nego što devojke zaspe, mogli bismo da isprobamo spravicu tokom noći.
Bio sam gori od deteta koje je dobilo novu igračku.
Zamišljao sam taj trenutak – u radnoj sobi, s maskom na licu.
Kao da sam bio na brodu koji je posle duge plovidbe ugledao kopno, a vetar nije povoljan. Vreme je milelo.
***
Misli su mi odlutale ka Evi.
Ka pronicljivom pogledu njenih plavih očiju i njenoj plavoj kosi.
Nije bila prirodna plavuša, ali ko još mari za to.
Bila je nekako nežno seksi, oniža rastom, da ti se rastopi u zagrljaju.
Ali kad bi me samo jednom pogledala, onako ispod oka, napravila jedan korak ka meni s namerom da me poljubi…
Bila je psiholog po profesiji i moja žena već nekih petnaest godina, a poznavao sam je od kad znam za sebe.
Bila je komšinica mog druga iz osnovne i viđao sam je čak i kad je bila toliko mala da na nju nisam obraćao pažnju. Još od doba kada je vozila tricikl, pa bicikl, pa rolere…
Na rolerima sam i počeo da je primećujem. Postala je razlog zbog kog sam se s drugom češće viđao. Kad god bih svratio do njega, potajno sam se nadao da ću videti i nju, ispred zgrade ili negde na hodniku.
Živela je sprat ispod Nikole i bila mi je prva simpatija.
Bio sam toliko neiskusan u tim ljubavnim stvarima da nisam primetio da se i ja njoj dopadam.
Na leto pred njen osmi razred i moju četvrtu srednje zaljubio sam se do ušiju i umesto da je pozovem da izađemo, ja sam pisao pesme o njoj. Bila je toliko iznad balavaca iz svoje generacije.
Ali i ja sam bio zgodan. Smeđa kosa, crna kad stavim gel, pažljivo raštrkana tako da izgleda neobavezno, tamne oči i široka ramena. Bio
sam stariji i imponovalo joj je što mi se dopada.
Da. Ona je znala to da primeti. Ona je i napravila prvi korak.
Bilo je to na Nikolinom rođendanu.
Molio sam ga da je pozove i za divno čudo je došla.
Jak sam frajer bio… Glumio sam opuštenost dok je u meni sve gorelo, a reči nikako da poteku. I ona je, uglavnom, ćutala.
Kasnije mi je rekla da joj je bilo toliko neprijatno da više nije mogla da izdrži.
U jednom trenutku je pred svima jednostavno ustala i rekla – Adame, mogao bi da me ispratiš? – totalno se postidela, ali pre nego što je bilo ko uspeo nešto da kaže, ja sam već bio pored nje.
Mahnuli smo svima i u glas rekli da znamo sami da izađemo.
– Pec – oboje smo se nasmejali.
– Ne smeš da progovoriš dok ti ne kažem ime – kad smo ostali sami našao sam malo hrabrosti, jer znao sam da je „sad ili nikad”.
Tog trenutka se sećam savršeno.
Nikolinih sivih vrata, belih stepenica sa gelenderom koji je žudeo za farbanjem i mesečine koja je prolazila kroz prozor hodnika.
Napolju je padao sneg. Zgrada je imala prozore između spratova i video sam njene oči i lice sasvim jasno, iako je već pao mrak.
Stajala je tu, ispred mene, oličenje mojih snova u poslednjih nekoliko meseci. Bila je toliko lepa da sam se oduzeo. Posle nekoliko sekundi
napetosti ispunjene tišinom počeo sam da paničim. Bio je to savršen trenutak za poljubac, a meni su stihovi, stihovi od svih stvari potekli sa usana:
– U dubini mraka – počeo sam – Tvoje lice sija lepše nego hiljadu polarnih svetlosti.
Nikada nisam video polarnu svetlost uživo, ali kladio bih se u svoju dušu da je to bila istina.
Gledala me je u oči i približavala mi se centimetar, po centimetar. Primakao sam svoju glavu njenoj i poljubila me je. Lagan poljubac na usne. Ništa više. Ali, kao da mi je struja prošla kroz celo telo.
– Eva, ti si prelepa – izašlo je iz mene u jednom dahu i te reči kao da su joj dale krila.
Pošto sam izgovorio njeno ime, sada je „smela” da progovori i iz nje je pokuljala čitava bujica reči.
Uhvatio sam je za ruku i svet je postao drugačiji.
Taj poljubac je razbio zid među nama i sada kao da smo leteli.
Noge su nam bile lake, a glave u oblacima.
Pričali smo o svemu.
O roditeljima, njenoj sestri (ja sam bio jedinac), muzici, telefonima, video igrama…
Taman kad sam pomislio da ne mogu gore da se izblamiram, zastao sam ispred prodavnice i pitao je da li voli palačinke s nutelom.
– Volim – oči su joj lutale po mom licu, dok je pokušavala da shvati zašto pitam.
– Idem da kupim nutelu, ne znam da l’ imam kući – bio sam potpuno nesvestan da će te reči izazvati naprsnuće u magičnom zidu koji nas je delio od ostatka sveta.
– Molim?! – upitala je.
– Idem da kupim nutelu, ne znam da l’ imam kući – ponovio sam i dalje ne razmišljajući o tome da bi ona mogla da to drugačije shvati. Stavila je šake na nadlaktice, pogledala me ispod oka i odjednom kao da je bila kilometar daleko.
Bila je četiri godine mlađa, ali držala je sve karte u svojim rukama. Ćutala je, a ja nisam imao pojma šta da kažem.
– Rekla si da voliš nutelu? – promrsio sam zbunjeno.
– Ne mislim na nutelu.
– Ne voliš palačinke?
– Adame, ne pravi se naivan. Znam što me zoveš kod tebe.
Na licu mi je pročitala da to, na šta je ona mislila, meni nije ni palo na pamet. Ja sam se, u strahu da me ne odbije, plašio da iniciram drugi poljubac, a kamoli nešto više od toga.
– Ne – odmahnuo sam glavom.
– Ti mene zezaš? – malo se raskravila, ali ruke su joj i dalje bile prekrštene ispod grudi.
Imala je divne grudi. Male. Savršene. Jedva su se videle ispod jakne.
Ćale i keva su stalno pričali da zbog „svih tih igrica” neću znati da razgovaram s devojkama i po prvi put sam se uplašio da su u pravu.
– Ne, Eva… Ja stvarno… – stavio sam šake na njena ramena i nije ih odgurnula. To je bio dobar znak, valjda.
– Eva, ja te volim.
Već je voliš? Posle petnaest minuta ?
Rotaciono crveno svetlo se zavrtelo u mojoj glavi.
Nisam trebao da to kažem.
Međutim, ispostavilo se da ona broji vreme otkako smo počeli da se sviđamo jedno drugom.
– I ja volim tebe – rekla je. – Mislila sam da je previše rano da to kažem, ali pošto si ti već rekao…
– Ja sam zaista mislio samo na palačinke. Evo, obećavam da te neću ni pipnuti. Samo… Mislim da nemam dovoljno za piće. Zato sam hteo da kupim krem. Nisam očekivao da će se išta desiti večeras. Da budem iskren, iznenadio sam se što si uopšte došla.
– Pa… Nikola me je pozvao.
– Ako hoćeš, reći ću mojima da si samo drugarica.
– Nećemo lagati tvoje roditelje – dala mi je ruku i krenuli smo do mene.
Tata nije bio kod kuće, ali nikad neću zaboraviti radost na licu svoje majke kada sam predstavio Evu, kao svoju devojku. A kada je moja devojka zagrizla palačinku gledajući me pravo u oči i obliznula se nakon toga, tlo kao da mi se izmaklo pod nogama.
– Zapamti šta si obećao – nasmešila se, ali srećom to nije više ponavljala. Da jeste, ne znam kako bih održao obećanje.
Umesto toga pričali smo, pričali… Više i ne znam o čemu sve smo pričali. A posle smo se dopisivali do kasno u noć. Čak i kada sam ostavio telefon razmišljao sam samo o njoj, sve dok konačno nisam zaspao.
***
Mobilni me je i vratio u sadašnjost.
Ona je zvala.
Da javi da će kasnije završiti s poslom.
Danas od svih dana…
DM check.
Provera problematičnih naloga na društvenim mrežama. Psiholozi su bili u obavezi da policiji prosleđuju podatke sa problematičnim postovima svojih klijenata. I tražili su joj to baš danas. ASAP! Što pre!
– Super… – glasno sam izdahnuo. – Koliko ih imaš?
Otvorila je mejl, kliknula na link i … voila! Samo trinaest. Biću gotova do ponoći!
– Ne drami, lutko – znao sam da će završiti ranije.
– Ja ću uraditi domaći sa Sofijom i proveriću Lenu.
– Trebalo je da danas napravim ručak – nervozno je nastavljala. – Tvoji su se najavili za sutra, ako nisi zaboravio?!
– Sve će biti sređeno.
– Nemoj slučajno da si pozvao svoju mamu da napravi ručak na koji će ona doći!
– Ne brini. Sve je u mojim sigurnim rukama.
– Toga se i plašim – nasmejala se.
Nije joj trebalo do ponoći. Ali, bila je besna. Mogla je da kaže i da će joj trebati do jutra.
U 17:15 sam ušao u njen ofis i zatekao je za računarom. Iz torbe sam izvadio termos i duboki tanjir i u sledećem trenutku hleb i vruća čorba su zamenili tastaturu na njenom stolu.
– Neko baš želi da mu se posreći večeras?!
– Neko se ne bi ni potrudio…
Znala je da je to tačno.
– Domaći? – pitala je.
– Urađeni.
– Ručak za tvoje?
– Sastojci kupljeni. Pravimo sutra. Ustala je i poljubila me.
Još uvek je podizala jedno stopalo od zemlje. Ne znam da li je osećala potrebu za tim, ali znala je da volim kad to uradi.
– Ti si najbolji! – ljubila me je svuda po licu.
– Znam, ali ipak hvala.
Tad joj je sinulo.
– A torta? Znaš da tvoja majka nanjuši kupovnu na kilometar.
– Zvao sam tvoju mamu da je napravi.
– Šta? – ti si najluđi, najneodgovorniji muž koji postoji na svetu!
– Znam, ali ipak hvala – sada sam se glasno smejao.
– I šta si joj rekao?
– Da imamo goste. Da si zaglavila ovde…
– A jesi je pozvao da dođe?
– Ne. Znaš da voli da priča i priča… Mislim da potrebu za pažnjom nisi nasledila od tate.
– Stvarno si nesnosan, znaš?!
Kada sam po treći put ponovio – Znam, ali ipak hvala – htela je da me u šali udari po grudima, ali sam je na vreme uhvatio za zglob.
– Povredićeš se…
To je volela kod mene. Bio sam smiren, samouveren i tačno sam znao šta želim.
***
Oduvek sam bio takav.
Kad smo se smuvali, čekao sam više od dva meseca da dodirnem njene grudi, dok su moji vršnjaci uveliko imali odnose.
Kad me je pitala kako mi to ne smeta, odgovorio sam sa – Ja imam tebe.
Meni je to bilo dovoljno.
Želeo sam je, ali bio sam strpljiv. Ona se plašila da ću misliti da je laka i da ću je ostaviti, a Marija joj je rekla da nikad ne daje sve odjednom.
Njenu sestru sam upoznao jedne večeri kad im je majka radila treću, a otac bio na turi kamionom u inostranstvu.
Tada sam prvi put prespavao kod nje. Na kauču.
Kad me je pozvala na večeru, nisam očekivao da ću je ja praviti, ali nisam se bunio.
I Marija je bila teatralna. Izgledalo je kao da im je to porodična crta.
Bila je prva godina Tehnološkog, faksa koji sam i ja hteo da upišem.
Bila je viša od Eve, s izraženijim oblinama i dužom kosom. Bila je načitana – ona je pročitala sve što se Eva pretvarala da je pročitala,
skroz zanimljiva i odobravala je našu vezu.
– Na ispitu si, Adame – rekla je.
– Molim?! – progutao sam knedlu, samo napola u šali.
– Pričala sam seki kakve palačinke praviš
– Eva se ubacila u razgovor – i rekla je da prosto mora da ih proba. Ispit je u tome da budu podjednako dobre kao kod tebe.
– Samo ako obećaš da ćeš se lepo ponašati. Neću da crvenim pred tvojom sestrom.
– Ooo… Pa, on je i skroman. Moja sestra će se lepo ponašati. Časna izviđačka.
– Ona nije bila u izviđačima – protestvovao sam.
– Nema veze…
– Nema veze, ljubavi.
Eva me je poljubila u nos, a onda mi stavila glavu na grudi i počela da me miluje. – Lepo ću se ponašati. Obećavam… – Imala je samo petnaest godina, ali dovoljno smelosti da tako očigledno manipuliše sa mnom.
– Ako je ovo ispit suzdržavanja, bolje da odmah počnem s palačinkama. Inače neću položiti… Tiganj? Sastojci? – pitao sam.
Deset minuta kasnije, Marija se šalila da, ako ipak odlučim da ne budemo kolege, obavezno otvorim palačinkarnicu.
– Ja ću da perem sudove – smejala se Eva.
– Bilo bi bolje da služite goste. Obe. Razbili bismo!
– Prihvatamo.
Marija se šalila.
– Ali, samo ako dobro plaćaš.
– Sto palačinki dnevno!
– Ti nisi normalan… – prijalo je kad mi to kaže sestra moje devojke. Delovalo je kao da me je odmah prihvatila.
Tu opuštenu atmosferu razbilo je zvono. Prva pomisao im je bila da se ćale vratio. Ponekad je umeo da
to iznenada uradi. Eva mu nije ni rekla da ima dečka. To sigurno nije bila prva stvar koju bi želeo da sazna po povratku sa puta.
– Ding-dong!
Marija je ustala da otvori. Ja sam se uzmuvao. Nije mi bilo prijatno da budem nenajavljen u njihovom stanu.
Sa ulaza se čuo ženski glas.
Mlađi.
Laknulo mi je što nisu njeni roditelji.
Brzo mi se utrpala u krilo i zagrlila me oko vrata.
Znala je da nisam želeo da me neko nepoznat tako zatekne, ali bio sam opčinjen njom.
Htela je da se malo pravi važna. Pa šta?
Opkoračila me je i nisam mogao da odolim njenom dubokom, strastvenom poljupcu.
Zatim se izmakla, stavila kosu iza ušiju i posmatrala me svojim krupnim očima. Uživala je, podjednako u moći koju je imala nadamnom, kao i u snazi moje želje koju je samo ona mogla da oseti, tu pred tom devojkom koja je ulazila.
Prepoznala je njen glas. Ana, Marijina koleginica.
Nije želela da Ana ostane.
Bio sam dovoljno pristojan da pocrvenim, kada je Ana rekla da sam „pravi slatkiš”, a Eva se čvrsto ukopala nogama i nije dozvolila da je sklonim sa sebe.
– Samo da se pozdravim… – rekla je Ana.
Marija ju je uskoro ispratila.
– To ti je buduća koleginica – Eva me je gricnula za uvo i bio sam siguran da se nisam prijavio za ovaj emotivni tobogan. Ali, ona je uživala kao dete u adrenalinskom parku.
– I šta hoće?
– Beleške – odgovorila je Marija.
– I bilo bi bolje da naučiš da ponekad budeš pristojna.
Prešli smo u dnevnu sobu i na televizoru je išla ko zna koja sezona serije „The Walking Dead”.
One su to navodno obožavale, a ja sam sticao utisak da je Marija luđa od njih dve.
Njena seka. Sad je velika faca u Čikagu. Docentkinja.
S obzirom na skromne prihode svojih roditelja, njih dve uopšte nisu loše prošle.
Uglavnom, obe su se već posle pet minuta strašno uplašile, pa su se šćućurile uz mene i pravio sam se hrabar. Marija je sakrivala lice na mojim grudima, a Eva me je grčevito stezala za nadlakticu.
Lutajući zombiji su se pojavili niotkuda i glavni lik je po ko zna koji put bio suočen sa naizgled bezizlaznom situacijom, kada je Eva ciknula i skočila sa kauča.
– Neću ovo više da gledam. Previše je strašno!
– Važi – odgovorio sam i spremio se da ustanem.
Sanjao sam trenutak kada bih je zagrlio u krevetu, makar preko pidžame i poljubio je u slepoočnicu, pre nego što zaspi, onako kako sam sada ljubio Sofiju i Lenu, kada mi to dozvoli.
– Nema „važi” – Marija je vratila svoju glavu na moje grudi.
– Meni se gleda ovo – otpauzirala je, a mi smo se pogledali.
Eva je zakolutala očima i zevnula.
– Meni se spava – prišla je i poljubila me, lako, na usne, a zatim rekla da budemo dobri i otišla u kupatilo.
Mislio sam da je mogla mirno da spava dok me Marija pazi, ali kasnije sam saznao da je bila kao na iglama dok mi je njena sestra uzimala meru.
Epizoda čuvene horor serije se završila posle nekoliko minuta i pričali smo do kasno u noć.
Tek kada smo oboje već zevali, shvatio sam da ću ipak prespavati na kauču.
– Ovde, onda? – pitao sam.
– Dobar si… – nasmejala se.
– Poen za to što si ipak pokušao.
– Šta sam pokušao?
Izbegla je odgovor i donela mi posteljinu. Kasnije sam saznao da je rekla da sam divan i da je njena sestra srećna što me ima.
***
Kada je Eva nešto kasnije ušla u kuću, Sofija ju je zagrlila oko struka, a Lena mahnula s kauča i nastavila da gleda u telefon.
– Ćao – i ja sam je poljubio.
– Kafica?
– Može.
Otišla je u kupatilo i obukla trenerku. Sa štikli je prešla u papuče, pa sam bio viši od nje za pola glave. Cmoknula me je na usne, brzinski, odmakla se i pogledala na sto. Kafa u njenoj omiljenoj šolji i keks sa bademom.
Prepustila se mojim rukama i okrenula se licem ka kuhinjskim elementima. Voleo sam da je zagrlim otpozadi, ljubim u vrat i uživam u mirisu njene kose.
– Mmm – rekla je – Ovo je kao da sam na nebu. Uštini me da se probudim.
Uštinuo sam je za levu dojku. Blago. Bilo je to više golicanje i bio sam siguran da je nije bolelo.
– Ne tu, ludače!
– Idući put budi preciznija … Dogovorili smo se za večeras?
– Da – nasmešila se i sela.
– Ti im daješ večeru i uspavaš Sofi. Ja idem gore.
Pričaću sa Lenom pre nego što odem. Ona je već velika.
– Šta ćeš da joj kažeš?
– Da ne zabada nos gde mu nije mesto. Sići ću po tebe kad završim.
– Ako slučajno zaspim, budi me. Ok?
– Ok – cmoknuo sam je.
U „Putu superiornog muškarca” David Deida kaže da je muško odgovorno za pravac u kojem veza odmiče, a žensko za to koliko će daleko otići u tom pravcu. Ja sam kupio konzolu, ali i ona je morala da pritiska dugmiće. Metaforički rečeno.
„Fantastični parovi”.
Tu ispred mene.
Gledao sam unboxing već nekoliko puta i sad mi se dizao od samog pogleda na kutiju. Kao Pavlovljev refleks.
– Fokusiraj se – rekao sam samom sebi, kad sam shvatio da sam odlutao u mašti. Bela kutija sa ljubičastim maskama koje prekrivaju lice bila je tu, na stolu, ispred mene.
Na mešavini kofeina i hormona kojima mi je mozak bio nafilovan poput krempite, spreman za besanu noć, pritegao sam taster i kutija je počela da se otvara.
– Fensi…
Poklopac sa vrha se pomerio unazad, bočni poklopci raskrilili su se na obe strane i dve maske na plastičnom postolju polako su izronile na površinu.
Muška i ženska.
Jing i jang.
Adam i Eva.
Bio sam toliko naložen, da su mi ove gluposti iznova dolazile, dok me je jeza iščekivanja držala čeljustima jačim od ajkulinih.
Kutija je bila od vrhunske plastike, a ne od običnog kartona. Dno je bilo teško, kao od olova, da bi maske mogle da izrone kao pobednici na nekom takmičenju.
Zato su vršili dostavu svojim vozilima, a ne brzom poštom. Ispružio sam ruke i uzeo svoju masku. Onu sa muškim crtama lica.
Spolja, to je bilo samo lepo parče plastike. Ali, iznutra…
Prvo su mi u oči upale „naočare”.
Stavljam ih pod navodnike, jer se kroz njih nije moglo videti. Ličile su na Apple headset starije generacije, sa svim tim aluminijumom i skrivenim mikročipovima, senzorima i ko zna čime još što je bilo pod patentnom zaštitom.
Platno do lica bilo je meko i vazdušasto, sive boje. Za razliku od kutije, maska je bila lagana. Teška kao mobilni, recimo.
Imala je malu, ali dugotrajnu bateriju. Nije bila punjiva, već se kada se potroši, naručivala nova.
Pritegao sam dugme iznad desne slepoočnice i preko stakala je prešao neki sjaj, a zatim su se zamutila. Bilo je kao da se magla kovitla negde u daljini. Još jednom sam proverio vrata. Zatim mobilni. Zaključano. Utišano.
A onda sam stavio masku na glavu. Isprva se ništa nije dogodilo, ali posle svega par trenutaka začuo sam glas.
Kao da je dopirao svuda oko mene. Zvučnici su bili tik iznad mojih ušiju. Na spoljnoj površini maske, negde na
obrazima, bila su po dva mala ulegnuća. Iako to nisam video, ona su upravo sijala dok očitavaju moje otiske
prstiju. Magla, koja se do tad kovitlala pred mojim očima, poprimala je prijatnu zlatastu boju.
– Vaši biometrijski podaci upravo se skeniraju.
– Vaša šifra je: Adam 2.0.
– Otisci prstiju se poklapaju.
– Sken oka se poklapa.
– DNK se poklapa.
– Vi ste Adam 2.0.
Naše biometrijske podatke, otiske prstiju, sken oka, kompletnu laboratoriju, medicinski karton… Sve smo već ranije dali na uvid, radi maksimalno lično podešenog iskustva.
Sada je u svakoj laboratoriji na planeti, pored podataka za šećer, holesterol i ostalih stvari koje traže lekari, postojala je FP lista – parametri za „Fantastične parove” . Davali smo krv, uzorak pljuvačke i bukalne sluzokože i naravno saglasnost da se naši podaci mogu
koristiti za podešavanje našeg uređaja. Samo našeg i nijednog drugog. Privatnost korisnika je važna. Bla, bla…
Uobičajene gluposti.
Ja sam Adam 2.0, pomislio sam. Imali su moje ime i prezime, matični broj, broj socijalnog osiguranja, imali su više brojeva o meni nego u zbirci iz matematike, ali kada je onaj glas rekao: Vi ste Adam 2.0…
Začuo sam zujanje, a zatim jedva čujni klik i nešto što bih najlakše opisao kao milovanje po kosi. Samo što sam znao da nije milovanje.
Lagana aluminijumska mrežica upravo se zatvorila oko gornjeg dela moje glave, kao neka svemirska znojanica.
Jeza mi je silazila niz kičmu kada je onaj senzualni glas nastavio:
– Sada možete skloniti ruke sa lica.
Čekaj malo… Ovo je bio Evin glas. Evino lice odjednom mi se pojavilo pred očima.
Iza nje je dopirala neka nestvarna bela svetlost.
U pozadini čula se divna tiha muzika, kao da sam u raju.
– Ja sam Eva 2.0, vaša hostesa u podešavanjima uređaja. Drago mi je da ste se odlučili za „Fantastične parove”. Recite kada budete spremni da započnete sa podešavanjima.
– Spreman sam. Za razliku od iskustva u igri, u toku podešavanja morao sam biti budan, ali nisam morao ni prstom da mrdnem. Senzori su registrovali pokrete mojih očiju i reagovali na glasovne komande. Na prethodnoj verziji softvera trebalo je trepnuti da bi se potvrdilo, ali sa novim apdejtom, ako bih dovoljno dugo gledao u izabranu tačku (dve sekunde možda), pojavio bi se mali krug koji bi se ispunio zelenom bojom. Napisalo bi „potvrđeno” i nastavio bih dalje.
– Adame 2.0, dobrodošli u „Fantastične parove” – ponovo sam začuo Evin glas dok se ispred mene iz zlatne izmaglice, polako materijalizovala prostorija koja je najviše ličila na neku ogromnu halu, ali bez nameštaja, prozora i vrata. U njenoj sredini sada se stvorila Eva, sa svojom plavom kosom do ramena, u zlatnoj mini haljini.
Izgledala je božanstveno.
Imala je neki oreol smirenosti i kompetencije, kao da je znala sve o ovom mestu.
Prostorija je polako počela da se smanjuje, dok se nije svela na dimenzije veće dnevne sobe. Pojavili su se kamin i fotelja. Eva je sela i prekrstila noge.
Ili je nosila zlatne gaćice, ili je to bila jedna od onih haljina koje imaju postavu odozdo.
– Dođi, Adame – pružila mi je ruku.
Vidno polje mi se iznenada zacrnelo, ali već u idućem trenutku sam video široka muška leđa, glavu, zadnjicu i zatim celu figuru.
Sudeći po njenom osmehu, tako je i trebalo da bude.
Put do nje bio je dalji nego što se to isprva činilo i kako sam joj se približavao, ispred mene je počela da se ocrtava tanka zlatna linija u obliku kruga približno moje visine. Krug se pretvorio u prsten od čistog zlata i prišao sam mu. U poslednjem trenutku, kao da sam
oklevao. Pogledao sam u Evu i tada sam video ono što sam intuitivno i osećao – i ovde sam izgledao isto kao u stvarnosti, odnosno moj avatar je bio pljunuti ja.
Ceo ekran je odjednom buknuo u plamenu i našao sam se raširenih ruku i nogu, potpuno go, unutar tog zlatnog prstena, koji kao da je goreo.
Nisam osećao vrelinu. Nisam osećao bol, ali nisam mogao da se pomerim.
Jedva sam čekao idući deo. Sve ovo sam video na internetu, ali kada mi je Eva prišla i stavila mi ruku na rame, bez ikakve nelagode posmatrajući moje nevidljivim vezama imobilisano golo telo…
Iako je ekran goreo, izgledalo je da se smrzneš!
Prišla mi je nečujno, graciozno, kao da je balerina, prislonila je usne na moje uvo i upitala:
– Adame, da li si spreman da započneš podešavanja svog avatara?
Nije bilo šanse da kažem „ne”.
Ni da je pitala da joj dam bubreg, a kamoli za ono što sam željno iščekivao.
– Spreman sam!
–