MIRKO BOGDANOVIĆ
DRUGI DEO TRILOGIJE
ADAM I EVA 2.0
UZORAK TEKSTA
© Mirko Bogdanović — Sva prava zadržana. Zabranjeno kopiranje, umnožavanje i distribuiranje bez dozvole autora.
PROLOG
Isprva nisam ni primetio tu malu rupicu na zidu. Video sam je tek kasnije, kada već ništa više nisam mogao da uradim.
Aleksovo lice do tog trenutka bilo je nasmejano, a glas pun entuzijazma. Zračio je radošću i nekom unutrašnjom snagom kada je rekao da će odneti prevagu na idućoj konvenciji. Još uvek nije bilo zvanično, ali dogovorio je podršku najuticajnijih ljudi u partiji. Naravno, želeli su da progura nešto njihovo. Da preko njega posredno dođu do vlasti, bez pompe, bliceva i lične odgovornosti. Da vladaju iz senke.
I planirao je da ih pusti.
U početku.
Setio sam se njegove zdravice s dočeka 2034. Rekao je da će za četiri godine postati predsednik države i bio je na putu da to ostvari. Sa četiri godine zakašnjenja, ali nebitno. Kada bi ga nominovali za kandidata ispred stranke, iste stranke u kojoj je bila Anđela, to bi značilo da ona ispada iz igre.
Ona nije delila moć. Ljudi oko nje želeli su više uticaja i manje šanse da joj se zamere, a Aleks bi im to servirao na srebrnom poslužavniku.
Opozicija nije imala dovoljno snažnog kandidata da mu se suprotstavi.
Odjednom zastaje usred rečenice kao da se zagrcnuo. Podižem pogled s papira ispred sebe i gledam ulevo.
Nikada niste spremni da vidite kako neko umire. Pogotovo ne ako je neko blizak i ako je tako iznenadno kao sada.
Pogotovo ne ako je to ubistvo.
U sobi u kojoj se presvlačio, iza njegove kancelarije, nije bilo ni prozora ni nadzornih kamera. Ušli smo unutra jer je želeo da mi kaže nešto važno i izgleda da je rekao previše.
Pritrčao sam da pomognem, ali njemu više nije bilo pomoći.
Nije bilo krvi. Verovatno zato nisam pobegao. Verovatno zato nisam sumnjao da je i moj život ugrožen.
Rupica od jednog centimetra. Pravo kroz srce. Ne bih je ni primetio da nije oborio pogled i stavio ruke na grudi. Nova, laserska municija izvršila je kauterizaciju. Navodno humaniji način da se ode.
Puške s ovakvim mecima bile su precizne i s deset kilometara jer vetar nije uticao na kontrolisani puls energije koji nema masu ni težinu. Jedine ograničavajuće okolnosti bile su kvalitet optike i prepreke na putu.
Morao sam da bežim, ali nisam mogao da ga ostavim samog dok ga život napušta. Odvukao sam ga u drugu prostoriju. Vikao iz sveg glasa…
Treptaj oka – toliko je još ostalo.
Jedna započeta rečenica: – Kume… – pogled mu se ukočio i prestao je da diše.
ADAM
2042.
Osam godina je ostavilo trag na mom licu.
Sede više nisu bile sporadične, već su se primećivale.
A ove nedelje i ne smejem se kao ranije.
Uspomena na Aleksa je sveža.
Prošlo je pet dana od njegove sahrane, a već idemo na prijem. Na prezentaciju Marijine mašine. Dobro, nije samo Marijina. Ideja nije njena, ali ona je ta koja je omogućila da ovo proradi. Bez njenog pogona sve bi bila samo gomila plastike, gvožđurije i sijalica. Više kao moderna skulptura nego uređaj.
Vremeplov…
I dalje ne mogu to da prevalim preko jezika.
Automobili bez vozača, Fantastični parovi, roboti za pomoć u kući… Na sve sam uspeo da se naviknem.
Ali mašina koja može da vrati vreme unazad, u vlasništvu države čija me predsednica želi mrtvog… To nije bila prijatna pomisao.
Možda su zato ulozi postali previsoki za Aleksa.
Istraga je i dalje tapkala u mestu.
Policija je imala dva leša i nijedan trag.
Da. Dva.
Ubica je pronađen na krovu jedne od zgrada u okolini. Metak u potiljak. Onaj standardni. Olovni. Bilo je neuredno i odmah se videlo da je mrtav, čak i na fotografiji. Ko god da je bio pravi krivac, nije ostavio tragove, a uperiti prst u nekoga poput Borisa bilo je u najmanju ruku nepromišljeno.
Kada se Marija vratila iz Amerike i saopštila nam na čemu i za koga radi, Eva i ja smo shvatili da živimo na pozajmljenom vremenu. Odustala bi od projekta da smo joj rekli da to uradi, ali bilo je previše dokumentacije koju nije mogla da uništi. Ovako smo barem imali uvid u ono što se dešava.
Uz to, nadzor nad korišćenjem uređaja će biti ogroman, a rizik prevelik da bi Anđela poželela da nas nema. Posebno kada joj sve ovo vreme nismo smetali.
Uzdišem.
Kravate mi nikada nisu išle od ruke…
Koliko dugo sam poznavao Aleksa?! Nije ni čudo što mozak još odbija da prihvati da nas je napustio.
Ostavio je mladu ženu i dvoje dece.
Da. Postao je otac. Imao je kontakte, veze, novac… Sve je imao. A sada ga više nema.
On mi je bio jedini pravi prijatelj i silno će mi nedostajati.
Otkako se zbližio s Valentinom, a posebno otkako je postao otac, nismo se tako često viđali. Mislili smo da će uvek postojati drugi put.
E, pa, jebiga, sada ga nema. Nema drugog puta, Alekse.
Makar je kiša prestala da pada pred sahranu.
Sećao sam se mirisa trave i mokre zemlje u šaci pre nego što sam je bacio na kovčeg.
Crne, mermerne ploče, Valentine i dece u crnini.
Plača…
Nisam mislio da je tip koji plače, ali plakala je kao kiša.
Bilo je previše bolno vraćati se na taj trenutak.
Isto ovo odelo nosio sam i na sahrani. Prvi put u životu pomislio sam da će mi trebati više od jednog. Odela nisu bila moj stil, ali ovoga ću se definitivno rešiti.
Posmatram sebe u ogledalu s obnovljenom odlučnošću da vežem kravatu, a Eva upravo izlazi iz kupatila. Prolazi pored mene i odmeravam njene zategnute listove. I dalje je zgodna. Možda ne mladalački lepa, ali utegnuta u crnu šljokičavu haljinu golih leđa izgleda otmeno, prefinjeno i veoma poželjno.
Smeši se uzimajući krajeve kravate u ruke.
– Da pomognem?
Ima nečeg intimnog u tome kada mi vezuje kravatu. Čini da se ponovo osetim kao dečak koji se u nju zaljubio pre toliko godina.
Iznajmili smo sobu u Hiltonu da posle prijema ne putujemo do Malog Mesta, ali poželeo sam da uopšte ne idemo na prijem.
I ne zbog ove male intimnosti. Imao sam neki loš osećaj, ali nisam hteo da kvarim njenu sreću. Skrivajući zabrinutost, privukao sam je sebi i počeo da je ljubim u vrat.
– Biće vremena za to, Romeo… Limuzina stiže za tri minuta.
Bilo je glupo da mi čekamo limuzinu. Valjda ona treba da čeka nas. Uostalom, bila je to Marijina ideja da nam prenese koliko smo joj važni, ili je samo imala previše emotivne teskobe zbog razvoda. Uistinu, kada prelomimo jedan deo sebe na putu ka izlečenju, prvi koraci su uvek usmereni ka drugima. Trenutno, to smo Eva i ja. Njena emotivna distrakcija od napuštanja Amerike, sopstvene izdaje, jer se neće ostvariti kao majka, od svega onoga što više neće imati.
Ne mogu da se radujem ovoj Marijinoj velikodušnosti. Ne kada je Aleks mrtav, a ona vrtoglavo stremi ka vrhu. U njenim očima već za nekoliko dana mogli smo postati mali i beznačajni, što me je zapravo prilično bolelo s obzirom na sve što smo zajedno prošli. I ta mogućnost, ma koliko da sam u nju sumnjao, uspela je da mi se prišunja i iziritira mi ganglije.
Eva je, međutim, oduševljeno prihvatila priliku da ovo bude naš grand entry. Da prošeta crvenim tepihom po kojem će hodati glumci, političari i ostala elita, znajući da je na događaj došla ništa manje luksuznim vozilom.
Marija nas dočekuje na ulazu. Ostalo je još pet minuta pre nego što će se popeti na binu.
– Ćao, seko – Eva joj prilazi raširenih ruku, sa osmehom i željom da foto-aparati uhvate njenu „bolju” stranu. Sevaju blicevi, noge i šljokice na njihovim haljinama, a crni bentli sa zastavicom naše države na haubi upravo se zaustavlja iza nas.
Posmatram dok pričaju u hodu. I Marija dobro izgleda. Viša je od Eve, tamnije kose i naglašenijih oblina. Gledajući u Marijina gola leđa, prisećam se prostrane unutrašnjosti vozila koje je po nas poslala, šampanjca na ledu i Evine zdravice za uspeh svoje sestre.
Plafon limuzine bio je beo, a kožna sedišta crna i glatka. Na njenim prekrštenim nogama su sijale najlonke, a svetla put bila je u suprotnosti s tamnom unutrašnjošću vozila. Obično su to bili trenuci kada sam je želeo najviše. U novom ambijentu, izazovno obučenu i spremnu da flertuje.
Ali večeras to nije na listi prioriteta.
Zabrinut sam.
Aleks je, kao i Marija sada, bio samo na korak do sna.
Mladić u crno-beloj liverji s poslužavnikom u ruci nudi šampanjac u visokim čašama. Nema svrhe da objašnjavam da ne pijem dok Eva ispija tečnost u jednom gutljaju. Njen novi način da se nosi s nervozom meni je unosio nervozu. Nije joj bilo svojstveno da se udaljava od stvarnosti kroz alkohol.
Oči joj šetaju s jednog na drugi kraj sale. Sevaju kroz sočiva za koja je ubeđena da je čine mlađom, a vrlo dobro zna koliko volim devojke s naočarima. Svoju ženu s naočarima.
Posle Aleksove sahrane alkohol je postao izvor njenog balansa i vraćanja u realnost.
Njegov odlazak ju je pukao u deo bića za koji nije ni znala da ima. Deo u kojem živi strah. Tu se suočila sa svim što nas čeka. S krajem, s rastankom od života, od ljubavi, od dece. Sa starenjem. Toliko stvari se prosto survalo kroz naš život da je morala nečim da ispere grlo, da makar nakratko udalji gorčinu prolaznosti s jezika i nepca. Nevešto se nosila s tim da je deci sve manje potrebna, da su krenule svojim putem i da će, nadasve, uskoro postati baba.
– Jesi se čula s Lenom? – gledam u Evinom pravcu. Crna haljina joj otkriva ramena, a kosa joj je podignuta. Nasmejana je i pogled s ljudi koji nas okružuju vraća na moje lice.
– Zvala je danas.
– I kako je buduća mama? – Marija se ubacuje u razgovor. Ona je samo liznula svoj šampanjac i čašu drži u rukama tek da bi izgledala prirodnije.
– Dobro. Sve je pod kontrolom. Spakovala se za bolnicu pre mesec dana. Tu je na tatu – vrhovi prstiju na mojim grudima, osmeh i… učtivo klimanje glavom.
Okrećem se i radim isto dok David i njegova supruga prolaze pored nas. Odgovaraju bez reči ne želeći da se zadržavaju u našoj blizini. Aleks i on su okončali svoje prijateljstvo i nije bio na sahrani, ali pozvao je Valentinu da izjavi saučešće. Nekoliko koraka iza su Boris i Anđela, koja posle niza plastičnih operacija skoro da izgleda mlađe nego pre osam godina.
Kreću u pravcu bine, izdignutog dela u centru sale iza kojeg se nalazio uređaj.
– Mm… – Marija otpija još jedan sitan gutljaj, tek toliko da ovlaži usne, i ostavlja čašu na poslužavnik jednog od momaka koji se približio. – Morala bih da krenem. Uživajte.
– Važi – odgovaramo oboje, ja s blagom ironijom, a Eva iskreno, što je posle pet dana dobrodošla promena.
Ostajemo sami i prebacuje se na razgovor o unuku koji treba da se rodi.
– Htela je da ti ona kaže, ali odlučili su se za ime…
– I?
– Nazvaće ga po tvom tati.
– Deda će biti oduševljen! – oraspoložila me je.
– Pradeda. Ti ćeš postati deda…
– Dobro, ba…
– Nemoj slučajno da si izgovorio tu reč. Kada progovori… On će jedini smeti da me tako zove.
– Važi, ljubavi – cmoknem je u usne i za trenutak izgledam zaljubljeno i bez briga.
Snop svetla se rasipa po bini uz tupi zvuk. Obasjava crnomanjastog čoveka koji najavljuje Anđelu. Ona izgovara sve one državničke stvari… Da je ovo velika prilika, da ćemo mašinu koristiti odgovorno i za dobrobit svih…
Bili smo vojno neutralni. Ni u NATO-u, ni u BRICS-u, ali na bini su bili ambasadori Amerike i Kine i svako od njih je rekao poneku, ali nijednu reč o tome čiji je u stvari uređaj i pod čijim će se nadzorom koristiti.
– Ovo je dobro za nas. I Amerikanci i Kinezi.
Klimne glavom, a onda za govornicu staje pronalazač, čovek čija je ideja učinila da sve ovo bude moguće.
Nije ekscentrik povučen u sebe. Nema tikove. Naočit je i elokventan muškarac i po prvi put posle dužeg vremena osećam da nekome zavidim.
Gutam ga pogledom, kao i masa ispred njega. Razrogačenih očiju upijaju svaku njegovu reč kao da je mesija. Ni Eva nije pošteđena. Iz očiju joj seva znatiželja, toliko jako i zaslepljujuće da sam primoran da je prigrlim oko struka i potvrdim svoje prisustvo.
– Svi su mislili da sam lud – njegov glas je rasparao salu. – Da to nije moguće. Da je Tiplerov cilindar stvar naučne fantastike, a ne nauke… Zamka za dokone umove. Ali evo… Dokazao sam. Dokon um nije đavolje igralište. Ili možda jeste? Procenite sami!
Danas ćemo u prošlost, 31 godinu i devet meseci unazad, poslati jednu jabuku i ona će tamo stići neoštećena, sveža i potpuno ista kao što je sada.
Govori samopouzdano, ali nerazmetljivo. Ne izmišlja. Ovo su egzaktni podaci.
Elita ćuti. Ipak, neverica je na mnogim licima. I dok govori – shvatam da nas je Marija pripremila na ovo. Rekla nam je za jabuku.
– Pitate se kako znamo tačno vreme?
Oči su mu širom otvorene, a usta u stalnom osmehu. Uživa u pažnji.
– Pre dve godine uspeo sam da se vratim u prošlost. Na svega četiri sekunde. Provukao sam ruku kroz portal i tek tako na ruci mi se pojavio gips. Portal je počeo da gličuje. Sistem da varniči. Izbio je požar. Cela laboratorija je otišla dođavola! Ali kamere su dokumentovale ceo događaj.
A kada smo pronašli ugao i izoštrili sliku… Video sam!
Deo ruke u portalu bio je sitniji od onoga u sadašnjosti. Koža na njemu bila je glatka i s manje dlačica. Zumirali smo potpise na gipsu. Potpisi dobrog dela odeljenja kada sam kao dečak slomio tu istu ruku. Crvenim i plavim flomasterima! Hemijskom! Ko je šta imao…
Tada sam imao dvanaest godina i sedam meseci. To je bilo 31 godinu i devet meseci pre eksperimenta!
Bio mi je potreban novi sponzor. Jači pogon. Uverenja da ću biti uključen u sve faze projekta! Da će, ma koliko da bude koštalo, ovo i dalje biti moje čedo, moj ponos i dika!
Niko nije mogao da mi dâ sve troje. Dok se nije pojavila ova predivna žena, koja je omogućila da se svi moji snovi ostvare.
Okreće se ka Mariji i poziva je da mu se pridruži za govornicom.
Marija blista! Da li joj pogled otkriva više od zahvalnosti?
– Upoznali smo se slučajno – počinje. – Na konferenciji u Majamiju. On je bio najavljen kao govornik, a ja sam bila u prolazu.
– Kada sam sišao s bine – ubacuje se – prišla je i rekla te dve čarobne reči.
– Nisu bile „volim te” – Marija besramno flertuje pred svetskom elitom s lakoćom na kojoj bi joj i Eva pozavidela.
– Ne! Rekla je „moguće je”.
Ovo su sigurno vežbali.
– Nisam je razumeo. Tada nepoznata žena mi je prišla i rekla „moguće je”. Da nismo bili na naučnom skupu, pomislio bih da je luda, ali njeno objašnjenje je pilo vodu.
– Svi su mu rekli da se tolika količina energije ne može bezbedno sprovesti ni do jednog uređaja. Ja sam kazala suprotno.
– I tako smo stvorili naše čedo! – upire daljinskim ka građevini iza sebe i preko njenih zatamnjenih stakala prelazi volšebni sjaj. Ogromna kutija od modernih izolacionih materijala samo je zaštita od eventualnog zračenja, ali izgleda zaista moćno.
– Ovo je live. Uživo iznutra!
Uređaj se jasno vidi na toj staklastoj leguri. Kao snimak na video-bimu, ali izgleda kao da je tu, pred nama.
Objašnjava prizor dok kamera kruži oko… toga.
Vremeplov je začuđujuće mali kada se uporedi s gigantskim dimenzijama zaštite koja ga okružuje. U obliku kocke stranice jednog metra, sastavljen od sivog rama tvrđeg od najtvrđeg čelika i plavog dela u sredini. Tečnog kristala i hiljadu malenih heksagonih ćelija nalik saću, koje se okreću dok oko njih plešu munje. Sija kao dijamant i kao da lebdi.
Bili smo unutra. Eva i ja. Marija nas je uvela dok pogon nije bio povezan.
Prekida snimak i odlaže daljinski na govornicu.
Smeši se, a zatim se značajno pogledaju.
– A sada trenutak koji ste svi željno čekali…
– Trenutak istine – ubacuje se Marija. Deluje kao da su voditelji na Evroviziji, a ne naučnici na ozbiljnom događaju.
Definitivno postoji hemija.
– Trenutak da proverimo da li ovo zaista radi! Mi ćemo preći u kontrolnu sobu, a ljudi iz obezbeđenja će vam objasniti pravila ponašanja dok traje proba.
Nudi Mariji ruku, mašu nam, okreću leđa i počinju da se udaljavaju od gužve.
Postoje dva ulaza u postrojenje. Jedan direktno u kontrolnu sobu i jedan sa zadnje strane.
Još uvek ne verujem da prisustvujemo ovome.
Devojka iz obezbeđenja penje se na podijum da sve objasni i pomno je pratim, kao da sve to čujem prvi put, i podilazi me jeza jer je ovo trenutak kada nerealno postaje realno. Kada moji romani prestaju da budu naučnofantastični i svode se na mešavinu dobrog starog trilera i drame.
Ni sam nisam znao kolika je prekretnica na kojoj smo se našli.
Okrećem se ka Evi. Zamišljena je, ali brzo uzvraća pogled.
– Misliš da ima nečeg između njih?
– Definitivno. Nego…
I dalje je odsutna. Da li su dva brzo popijena šampanjca počela da je hvataju ili je samo ponosna na sestru? Ili joj zavidi? Marija je upravo postala jedna od najtraženijih osoba na planeti. Posebno ako se spetljala s gospodinom Savršenim.
– Sećaš se kada nas je uvela unutra?
Klima glavom. Seća se. Takve stvari se ne zaboravljaju. Posebno ne pred ovakve trenutke.
Marija se tek bila vratila iz Amerike i rekla nam je na čemu radi. Eva se pozvala u obilazak, sa samo njima dvema svojstvenom ležernošću, kao da idemo na kafu, a ne u naučni centar visokog stepena obezbeđenja. Pogon još nije bio priključen. Tastature u kontrolnom centru bile su korisne kao i klavir presečenih struna, ali to na stranu, sve je bilo isto kao i sada.
Došaptavale su se na ulazu u kontrolnu sobu, a ja sam uglavnom hvatao mentalne beleške.
– Kada smo bile male, ti si oduvek želela da budeš naučnica…
– A ti ni tada nisi znala da ćutiš…
Ruka na ramenu i tih smeh.
Pogledi u našem pravcu. Kratak pozdrav i tehničari u belim mantilima se vraćaju nadgledanju parametara.
Bližilo se pripajanje pogona i podsetili su nas da je zadnji voz za posete.
Sve je nekako sterilno. Crno, belo i sivo.
Monotoniju razbija jedino veliko crveno dugme na središnjoj konzoli.
– Je li to…
– Da.
– Treba samo to da pritegneš? – nisam verovao da je toliko jednostavno.
– Biometrija se unosi pred punjenje pogona. Kada je pogon napunjen – da. Samo to.
– Kako znam da je pogon napunjen? – bio sam uporan i prišli smo jednom od tehničara.
Marija se nagla preko čovekovog ramena.
– Ovo je displej koji pokazuje napunjenost generatora. Desna skala će biti u zelenom.
Od konzole do mesta gde će se otvoriti kapija bilo je deset metara i zamišljao sam kako će izgledati kada se crveno dugme zaista pritisne.
A to je upravo trebalo da se desi.
Glatka i hladna prednja strana konstrukcije oživljava u 3D prikazu Marije i pronalazača.
– Počnite – govori, a prsti polete po tastaturama. – Započinjemo pripremu za otvaranje portala!
– Uključujemo reaktor – nadovezuje se Marija. S naočarima i besprekornom šminkom kao stvorena je za kameru. – Započinjemo punjenje reaktora za 3, 2, 1… Sad!
Prstenovi od halogenih cevi su na svakih pola metra od ulaza u hodnik. Pale se sleva nadesno, jedan za drugim i prikaz se s kontrolne sobe prebacuje na stazu. Kamera drži odstojanje od veštačkog personalnog asistenta, kako je ovih dana politički korektno obraćati se robotu.
Dakle, humanoidni robot urađen po liku pronalazača, obučen identično kao čovek za konzolom, ležerno korača kroz hodnik. I kao da to nije dovoljno dramatično, u rukama mu je kutija s mašnicom na vrhu.
Razmenjujemo poglede.
– Marija je rekla da je potpuno bezbedno?!
– Izgleda da igraju na sigurno.
Na korak od luka u kojem bi trebalo da se otvori vremenska kapija robot zastaje kao ukopan. Guramo se u prve redove i od njega nas deli samo pozornica na kojoj je obezbeđenje.
Da preko razglasa nisu obznanili da je robot, ne bismo ih razlikovali.
Spušta kutiju na pod i iz nje vadi veliku crvenu jabuku.
– Ova voćka je naš putnik kroz vreme. Proći će put od trideset i jedne godine u prošlost i vratiti se ovamo.
– Punjenje reaktora završeno! Otvaram vremensku kapiju za 3, 2, 1… Sad!
Za trenutak, apsolutna tišina, a onda…
Plavičasta materija pojavljuje se na ivicama kapije, a onda se munjevitom brzinom širi ka njenoj sredini. Izgleda kao voda koja stoji. Plavlje od neba. Privlačnije od kosmosa. Koncentrični krugovi skupljaju se i šire od ivica ka sredini, kao kada bacimo kamen u vodu, ali u suprotnom smeru.
Robot kreće kroz portal. Podiže kolena nešto više nego što bi to čovek učinio. Čak mu se i oči šire od ushićenja. Dokle je tehnologija dogurala…
Pri dodiru s njegovom ispruženom rukom, u kojoj je jabuka, ta plava površina zadrhti kao žele. Ulubi se, a kada prođe kroz nju, vraća se u početno stanje.
U prethodnom eksperimentu vremenski portal bio je bezbojan. Nije se znalo gde se sadašnjost završava, a gde prošlost počinje. Zato je naučnik mogao da vidi svoju ruku kada je bio dečak.
Marijina tehnologija je zahtevala ovu plavičastu supstancu da apsorbuje energiju i održi polje stabilnim, ali kroz nju se nije moglo videti.
Pred nama samo polukrug od uzburkanog plavetnila, oivičen čeličnom legurom i mikročipovima.
Nema ni jabuke ni robota.
Ravnomerno pulsiranje vremenske kapije je sablasni podsetnik da su do malopre bili tu.
Muk. Kolektivna tišina se nadvija nad nas koji svedočimo čudu.
Digitalni časovnik na video-bimu odbrojava: 5, 4, 3, 2, 1, 0…
– Pet.
– Deset.
– Petnaest.
Ništa.
Gledam u Evu. Ponos i zavist jenjavaju. Zabrinuta je. Ovo je trebalo da bude Marijin veliki dan.
Počinju sašaptavanja.
A onda, negde na 18 sekundi posle predviđenog roka, vidimo prvo šaku s jabukom, a zatim i celu figuru robota kako se vraća u našu realnost.
Iz gomile se otima uzdah. Na video-bimu olakšanje na Marijinom licu.
Robot kreće nazad hodnikom kojim je i došao.
I on i jabuka, kao organska materija, treba da prođu skeniranje i eventualnu dekontaminaciju. Marija i njen kolega kreću u tom pravcu i posle otprilike tri minuta ponovo se pojavljuju, ovoga puta na bini ispred nas.
– Uspela je! – podignute obrve i širom otvorene oči pokazatelj su Evinog uzbuđenja, ali i olakšanja što je sve kako bi trebalo da bude.
– Uspela je, ljubavi…
Primam to opuštenije nego što sam mislio, uživajući više u tome da se nečemu obradovala nego samom Marijinom postignuću.
Prva faza eksperimenta je uspešno obavljena. Nema tragova radijacije, infekcije i dezintegracije.
Veštački personalni asistent i jabuka vratili su se u nepromenjenom stanju. Da bi naglasio poentu, gospodin Savršeni, zagriza tu istu jabuku, a Marija prepušta reč „našoj divnoj predsednici, bez čije podrške ova proba ne bi bila moguća”. Kreću ka gomili. Svi imaju pitanja i čestitke. Zvezde su večeri u pravom smislu te reči.
A onda… on kreće u pravcu najvećeg žamora, a Marija ka nama.
– Čestitamo. Ovo je tvoj veliki dan! – Eva joj ne daje da progovori.
Posmatram svoju ženu, taj mali perpetuum mobile, koji i posle više od trideset godina i dalje ume da me iznenadi pobedom emocija nad zdravim razumom.
Vremeplov nije trebalo da bude napravljen, nije trebalo da bude predstavljen svetu i Anđela svakako ne bi trebalo da ima ništa s tim.
Pre dve godine Viktor je poginuo u padu helikoptera. A sada ovo sa Aleksom.
I dalje imam poteškoća da izgovorim tu reč.
Ubistvo…
Koliko god da je prva smrt zaista mogla biti nesreća, u Aleksovom slučaju nije bilo mesta sumnji. Previše vremena je prošlo da bi se dva događaja činila povezanim, ali, paranoja ili ne, voleo sam svoj život i želeo sam da ga zadržim.
Zbog toga nisam mogao da učestvujem u Marijinoj sreći. Zbog toga sam svoje čestitke uputio mlako i bez poleta, bezmalo pa u sebi.
Zato poznati glumac s pratiljom prilazi da joj čestita, ali ga saseca brzim klimanjem glave.
Ne izgleda kao neko ko uživa u uspehu. Negde između bine i nas nešto je ugasilo njen entuzijazam. Gleda u mene, u Evu i na kraju u telefon svoje sestre.
Neki ljudi su imali bubice s glasovnim biranjem, ali zbog praktičnosti priručnog kompjutera i dalje smo koristili stare, dobre mobilne telefone, a Evin je upravo zazvonio.
– Sofija – kaže prinoseći uređaj svom licu.
Skuplja kapke. Napeta je.
– Šušti… Ne razumem…
– Lena…
– Šta s Lenom?! – viče, ali veza se prekinula.
– Slušajte… – Marija počinje, ali gledam u Evin telefon. Očekujem vesti o Leni.
Sofija je bila usplahirena.
Eva dodiruje ime na vrhu liste poziva, ali niko se ne javlja.
Zove Lenu, ali ne može da uspostavi vezu. Poziv se prekida posle prvog zvona i vraća je na početni ekran.
– Možda kapija ometa signal?!
– Idem do toaleta – dovikuje u hodu. – Budi ovde!
– Stani! – Marija viče za njom, ali Eva odmahuje rukom.
Gospodin Savršeni, sada okružen ljudima iz kineske delegacije, zove je da mu se pridruži.
– Oni ljudi, Lena… Nikako da vam kažem!
– Ne razumem – odmahujem glavom šokiran činjenicom da porođaj koji iščekujemo smatra manje bitnim od svojih vesti.
– Robot je bio pored mene – govori nepovezano i u panici. – On je prošao kroz portal!
Kolega postaje nestrpljiv.
Potvrđujem glavom. Shvatam važnost njenih reči, ali ne i razlog da zbog toga otpiše vesti o Leni kao da su nebitne. Iako nema tu privilegiju da se ostvari kao majka, siguran sam da nije zakopala emocije prema takvim stvarima.
– Ako čuvaju vrata, to je jedini izlaz!
– Molim?! – adrenalin me puca poput bombe. – Kakav izlaz?! O čemu pričaš?!
Izgovorila je reči od kojih sam zadrhtao, a strava mi se raširila celim telom. Širom otvorenih očiju posmatrao sam je dok odlazi, a sve u meni je vrištalo da pronađem Evu iako mozak je odbijao da poveruje da je ono što je rekla istina.
EVA
Koračam kao u transu, oborenog pogleda da mi lica ljudi ne bi odvlačila pažnju. Ne znam da li mi se smokinzi i haljine sklanjaju s puta ili ih uspešno zaobilazim. Sve je ovde, ma koliko da je ovaj proboj u nauci bio važan, ma koliko da su gosti bili umišljeni i crème de la crème, bilo ništavno u odnosu na poriv da budem tamo gde sam sada morala biti. Kod svoje ćerke.
Naše ćerke.
Adam je bio ponosan na nju i njena dostignuća. Poslušala je kada je rekao da je fakultet precenjen i prošla je najbolje kurseve pisanja i trgovanja na berzi.
Imali su posebnu vezu i… Nekada bi jednostavno kliknuli i tada bih samo uživala u pogledu, dopuštajući njihovoj zajedničkoj mašti da se iskaže.
Ali većinu vremena provodila je sa mnom. Sa mnom je pričala i gledala serije. Sa mnom je išla u kupovinu. Meni se obratila kad je imala prvu menstruaciju i prvu simpatiju. Ja sam joj bila najbolja drugarica, podrška u učenju i savetodavac.
Sada je odrasla i ima svoj život, ali dok pokušavam da uhvatim signal, sećanja su življa nego ikada ranije.
I tu, u uskom hodniku, dok se stepenicama spuštam ka toaletu kroz slušalicu telefona konačno čujem Lenin glas.
– Bako – govori tiho, ali od te jedne reči zavrti mi se u glavi i sedam na stepenik, potpuno neženstveno, kao klošar kome nije mesto na ovom prestižnom skupu. Jer mi ovde više nije mesto. Sav glamur, prestiž i sjaj novog otkrića blede u sekundi posle jedne Lenine reči.
Uzdah mi dolazi iz dubine grudi i mahinalno stavljam ruku na usta iako sam sama. Oborene glave, raširenih očiju i u grimasi između smeha i plača.
– Kako?! Kad? Je li sve u redu? – ne znam šta prvo da pitam.
Ta sekunda tišine bila je dovoljna da Lena nasluti šta me tišti i brine i sama je odgovorila na ono što još nisam pretočila u reči u pokušaju da se saberem.
– Sve je u redu. Sad su mi doneli hranu. Nazovi baku.
– Baku?
– Koju god hoćeš.
– Obe su ovde. Svi smo ovde. Dođite i vi. Samo da nešto pojedem i odspavam.
Jedva da sam prekinula vezu kada mi je glas moje majke, glasan i euforičan, potpuno drugačiji od Leninog, ispunio celu desnu polovinu glave.
– Gde ste, bre, vi?!
Jedan čovek je upravo silazio u toalet pa sam ponovo ustala, ali telefon je zašuštao i vratila sam se na stepenik, pokušavajući da uspostavim vezu i da konačno čujem, da mi dopre do mozga, da je sve zaista u redu.
Posle jednog minuta van sebe sam od sreće. Treba mi samo momenat da se saberem.
Stavljam dlanove pod hladnu vodu i najradije bih se zapljusnula po celom licu, ali odustajem od te ideje.
Udah. Jedan. Drugi… I ponovo pozivam Adama, ali nedostupan je.
Krećem gore i ulazim u šumu selebritija koji su sada nevažni. Oči otvorene. Budnost na stotki. Snimam okolinu dok se vraćam putem kojim sam došla. Logika govori da me čeka tamo gde smo se rastali, ali logika je nebitna. Bitno je da ga nađem. Što pre. Da krenemo odavde.
I taman kada sam mislila da ništa više ne može da me iznenadi, kada sam mislila da ću ga zasigurno ugledati pre nego što on ugleda mene, tu u uglu sale, iza leđa dva sredovečna para koja su mi bila poznata s televizije, žureći da se sretnemo, umalo smo se zakucali jedno u drugo.
– Gde si?!
– Porodila se!
Adamovo lice se ozarilo, ali već u idućem trenutku opet je fokusiran na nešto svoje.
– Moramo da krenemo!
Barem ima razuma da saopšti pravu stvar.
– Sve je dobro prošlo. Zvali su babe i dede kada nas nije dobila. Sofija je s njima – sve to govorim u dahu, ali on me i ne gleda. U stvari, gleda svuda osim u mene. Kao da govorim nebitne stvari!
– Hej! Jesi li me čuo?!
Ponovo taj pogled okolo. Unezveren. Kao da mu ono što traži konstantno izmiče. I onda nagli okret ka meni. Ruke na mojim ramenima. Pogled pravo u oči.
– Najebali smo.
– Molim?!
Trenutak ćutnje. Misli kako da mi saopšti vesti. Znam da nisu dobre. Spremna na najgore vidim da otvara usta.
– Slušaj me. Imamo malo vremena. Moramo da bežimo, ali čak i da pobegnemo, znam da će nas pronaći.
– Ko?
– Namestili su nas, Eva!
Pogled okolo. Brz. Munja u očima.
– Ima li prozora u kupatilu?
Ne shvatam ga, ali vuče me za sobom.
– Nema. U ženskom nema.
– Ventilacionih otvora?
– Ne znam. Stani. Što pitaš?
Usporavam. Želim da se okrene ka meni.
– Moramo da se sklonimo!
Ulazimo u hodnik koji vodi do toaleta. Nema nikoga i šapuće brzo. Jedva čujno, ali ga čujem. Čujem ga, ali ne želim da ga slušam. Ne sada. Ne želim da ga slušam sada kada nam se dete porodilo. Trebalo bi da idemo kod Lene. Trebalo bi da je vidimo. Trebalo bi… Znam sve šta bi trebalo, a opet ne znam ništa.
– Namešteno nam je. Rekli su Mariji da sme da nam pokaže. Nije smela. Nismo smeli da nasednemo.
I dalje ga ne razumem. Očima preleće po zidovima i plafonu.
Ulazi u muški toalet. Ćuti. Nema nikoga. Otvara vrata ženskog. Naglo. Kao ludak. Žena unutra vrisne. Ne gleda je. Pogledom traži ventilacione otvore. Izvinjava se. Zatvara vrata.
– Mali su. Ne možemo da se provučemo.
– Od čega bežimo? – govorim tiho jer žena izlazi iz toaleta. Gleda u nas dok stojimo na sredini prostorije. Odustaje od pranja ruku. Ništa ne priča. Sama je i ne zna da li moj muž ludak.
Prati je pogledom dok zamiče za hodnik, a onda se okrene ka meni. Sklanjam njegove ruke s ramena.
– Šta se dešava?!
– Sve koji su izbliza videli kako uređaj funkcioniše šalju na isecanje.
Isecanje je kolokvijalni termin za brisanje pamćenja. Navodno selektivan, ali ima slučajeva da ljudi posle njega zaborave kako se zovu. Zaborave da jedu i brišu dupe. Zaborave na svoju decu.
– Ne! – užasnuta sam. Klima glavom. A zatim odmahuje.
– Ne idemo na isecanje! Nema šanse! Ne mi!
– A ostali?
– Koji ostali? – viče, ali u idućem trenutku shvata šta ga pitam. – Ostali nisu tu. Od ljudi u sali, mi smo jedini bili u kontrolnoj sobi.
Ćutim. Gledam ga u oči. Drhti. Izgleda onako kako se ja osećam.
– Kako znaš za ovo?
– Marija mi rekla.
– Kako ona zna? Što nije odmah kazala?
– Čula je obezbeđenje – videla je Borisa kada je prišao svojim ljudima. – Naveo je naša imena. Pokazao im je nešto na ekranu. Naše slike, verovatno. Do sada ih imaju svi agenti u sali!
– Šta da radimo? – pitam. Vidim da ni on ne zna.
– Ne…
Gledam ga u oči i klima glavom. Gleda u mene. Shvatam da je jedini izlaz onaj koji ne želim da prihvatim.
– Ne! – okrećem mu leđa. Koračam praznim kupatilom. – Ne! – još jedanput mu saspem u lice kategoričko odbijanje ideje koju se nije ni usudio da izgovori, ali shvatam da je to odbijanje samo početak predaje.
– Kamere! – gleda u ugao sobe. – Moramo odavde.
Kreće. Očekuje da ga pratim. Stojim u mestu. Ne znam šta da radim. Treba mi vremena, a vremena nema. Vuče me za ruku.
Ćutimo. Nećemo da naiđemo na agente na izlazu iz kupatila.
Šapućem, ali on me ućutkuje.
Nikad nismo bili u ovakvoj situaciji. Želim da on sve reši, ali ne sviđa mi se njegovo rešenje. Izlazimo. Nema agenata. Odahnem.
– Nije logično. Da hoće da nas hapse, uradili bi to bez buke.
– Ili baš ne bi – odgovara mi. – Čisto da nam napakoste!
Lice mu vrišti, ali on šapuće. Cedi slogove dok skenira sve oko nas. Još agenata ulazi u salu. Ne vidim drugi ulaz, ali vidim agente i tamo. Ima ih više nego kada smo otišli u toalet.
Njegov plan…
Neizrecivo postaje jedina mogućnost. Da napustimo sve i zakoračimo u nepoznato.
Ne mogu. Neću. Ne znam!
Marija je čula… Moram da je pitam. Moram da dođem do Marije.
Mada, sigurno čuvaju i vremeplov. Smisliću nešto. Nemamo drugi plan.
– Ali… – prekida rečenicu. Kreće za mnom.
Ulazimo u gužvu. Valjda još ne znaju gde smo. Mada, do sada sve znaju…
– Eva! – Stiže me.
– Eva, Marija nije sama. S Kinezima je. Gledaj koliko je obezbeđenja oko nje.
Da li zbog toga što je uspeo da vidi preko ramena ljudi ispred nas ili zato što je već promislio o ovome, hvata me za ruku i kaže: – Stani.
I dalje smo skriveni u gužvi, a ljudi posmatraju dok se raspravljamo. Prave se da ne primećuju, ali vidim da čuju svaku reč. Da. Zato je Marija čekala da nam kaže. Da ljudi odu.
Znala je da ću napraviti scenu. Kao što sam upravo radila. Ali jače je od mene. Ne mogu da slušam njegova objašnjenja. Nejasna i bez odgovora.
Da ćemo dobiti decu tamo, u prošlosti. Ako pređemo živi i ako ostanemo zajedno.
Mnogo „ako” ako mene pitate. Ali ništa me ne pita. Nikad nije bilo ovako. Nije moralo da se odmah odluči.
– Ako ostanemo ovde, više nećemo videti decu!
Deluje tako sigurno, ali ne može to da zna. Spreman je da rizikuje ono što ne smem da pomislim da izgubim, radeći ono što misli da je najbolje, a ja ne znam šta da radim.
Agenti nam se primiču sa obe strane. Adamove razrogačene oči govore same za sebe. Ne mora ni da kaže da dolaze i otpozadi. Stoje i ispred nas, iza bine, na ulazu u kontrolnu sobu.
– Marija! – vičem i trčim ka sestri. Ne gledam, ali osećam Adama iza sebe.
Treba samo da dođem do nje!
Okreće se ka meni. Na usnama joj moje ime, ali nemoćna je da ovo reši. Ili nije?
Sinulo mi je! Treba da kaže samo jednu reč.
– Azil!
Vičem.
– Traži azil za nas!
Znam da bi zbog mene prešla u Kinu. Da bi im napravila pogon. Znam da bi prihvatili.
Kinesko obezbeđenje gleda u nas. U nju.
– Azil! Uradiću sve! – čujem kako govori.
Naučnik. Ambasador. Delegacija. Svi gledaju u nas.
A onda – pucanj!
Ne vidimo odakle, ali blizu je.
Još dva pucnja u razmaku manjem od sekunde.
Reči na kineskom koje ne razumem. Marija koju odvlače Kinezi, trčim ka njima, ali Adam me vuče za ruku.
Zamalo da padnem na štiklama, ali bolje i to nego da utrčim u ruke agenta na dva metra od nas.
Ponovo pucnji. Negde odozgo. Agent pada. Trese se.
Svi vrište. Stampedo ka vratima.
U centru hale – oni i mi.
Nestaje struje.
Sekunde prolaze. Čuju se pucnji. Krici levo od nas. Trzaji tela. Cvokotanje zuba. Horor film u mraku pored mene. Tim strašniji jer mašta je gora od stvarnosti.
– Izuj se – jedva čujem Adamov glas. Trčeći u polučučnju krećemo pored bine. Nemam više ideja. Sve ideje su nestale. Osim da stanem i da se predam. Njemu to ne pada na pamet. Pucnji iznad. Muški krik ispred nas. Još jedan. Cvokotanje zuba. Udarci cipela o pod.
Pali se pomoćno osvetljenje. Totalni šok.
Pale se ostala svetla.
Prejaka posle potpunog mraka.
I zvuk alarma. Sirena zavija.
Dva agenta ispred nas previjaju se u agoniji.
– Elektromeci! – viče Adam. – Kroz trepavice!
Nemam pojma šta je to.
Gledam kroz trepavice. Trčimo napred povijenih leđa.
Ne znamo ko ovo radi, ali očigledno nas usmerava ka uređaju. Pokušavam da gledam u Adama, ali vidim da on trči napred. Ne znam u šta ulećemo. Ne znam da li nam neko namešta ili pomaže. Nemam kad da pitam. Biće vremena za pitanja. Još agenata trči da nam preseče put ka kapiji.
Ulazimo u kontrolnu sobu. Oni padaju.
I onda vika: – Gore je! Na gredi!
Ljudi u crnom dižu cevi kao jedan.
Pucnji.
Čovek koji nam je pomagao pada između agenata i nas. Ispušta pušku iz ruku. Glavom udara o pod. Zvuk lomljenja kostiju. Lokva krvi pored njegove glave.
Ne znam ko je.
Odvraćam pogled. Stojim.
Adam pritiska crveno dugme. Stavlja celu šaku na tu pečurkastu tvorevinu od gume. Pečurka kao posle eksplozije atomske bombe.
– Portal!
Na metar ispred mene otvara se ništavilo.
Plave munje po ivicama portala.
Plavi vir.
Plava rupa.
Agenti viču.
Adam viče.
Svi trče, samo ja stojim s rukama pored tela, ispred tog prelepog plavetnila od kojeg me deli samo korak. Samo jedan korak i svet kakav poznajem prestaće da postoji. Samo korak od nepoznatog, od sveta u kojem nemam decu. Od sveta u kojem nemam unuka. Od sveta… Ne znam kakav je taj svet i zbog toga mi se jeza penje niz kičmu i celo telo mi se koči.
– Portal! – Adam je na pet koraka od mene. Agenti na pet od njega.
Oklevam uprkos svemu.
– Unutra! – hvata me za ruku i zajedno prelazimo te poslednje korake ka izlazu iz ovog sveta.
Lice mi uranja u to plavetnilo. Ne boli. Ne osećam ga. Nemam vremena da ga osećam.
Sa strane je izgledalo tako tanko. Kao ogledalo, ali sada se rasteže svuda oko mog tela. Prekriva mi ruke i noge. Lepi se za njih kao neka golicava paučina.
Ništa ne vidim.
Čujem povike s druge strane.
I sve to je u deliću sekunde, a onda izlazimo u mrkli mrak.
2010.
Okrećem se i osećam travu pod nogama. Bosa sam. Samo u najlonkama.
Iza nas prsten plavetnila postaje žut, crn i narandžast. Adam me vuče odatle i eksplozija nam skoro zaglušuje uši.
Srećom, dovoljno smo daleko.
Više nema portala.
Sami smo.
Ubrzano dišem i čujem njega kako radi to isto.
Nemam mobilni. Tašna je ostala negde u onom haosu.
A onda, dok mi se oči navikavaju na mrak, vidim da ispred mene stoji dečak u kog sam se zaljubila još kao klinka. Smeđa kosa mu je crna pod slabom svetlošću zvezda, koža mu je glatka pod mojim prstima i smeši se. Grli me snažno do pucanja.
– Uspeli smo, ljubavi! Uspeli smo! – ima i glas dečaka.
Osmeh mu ne silazi s usana dok me guta očima i dok me sustiže spoznaja da smo se vratili u prošlost. Verovatno trideset jednu godinu unazad, verovatno izgledam kao klinka jer je i on sada klinac i verovatno nikada više nećemo videti svoju decu.
Spušta pogled. Snižava ton.
– Šta je bilo?
Poželim da mu saspem u lice sve što me muči, ali uspevam da prećutim. Sada smo više nego ikad ranije – samo nas dvoje protiv sveta. Samo nas dvoje znamo kako izgleda budućnost i samo nas dvoje imamo um odraslih ljudi i telo dece.
Samo nas dvoje. Na celoj planeti.
– Ništa – sležem ramenima. Gledam u stopala.
– Bosa si…
Zna šta se krije iza mog „ništa” i zahvalan je jer to ne pominjem. Gutam imena naše dece. Gutam knedlu i ne izgovaram ih naglas. Zatvaram svoj bol u sebi isto kao što on to radi. Znam da to radi. Čak i pri ovako oskudnom svetlu, vidim tu senku na njegovom licu.
Seda na travu. Izuva cipele i daje mi svoje čarape.
– Uzmi bar ovo. Cipele su ti velike.
Obuvam ih. Neravna zemlja sada mi manje smeta. Videću kada dođem na asfalt.
– Šta sad? – govorim da prekinem tišinu. Tišina bi nas ubila. Ne mene. Ne njega. Nas kao par.
Gleda na sat. Žurno odgovara:
– Tek je pola deset. Trebalo bi da smo kod kuće… Svako kod svoje kuće.
I dalje me posmatra. Ne može da se načudi. Ne može da me se nagleda, a kada uzvratim pogled, nasmeje se i okreće glavu.
I dalje ne može da veruje, ali vidi nemu optužbu na mom licu. A u njegovim očima nema kajanja.
Tuga je tu. Bol. Ali računao je na to. Ipak, ispod toga, tu je novi sjaj, kao da je sve ovo avantura. Možda grešim, mada sumnjam. Ne mogu tako da razmišljam. Ne vidim izlaz. Ovo bi trebalo da bude san svake žene – da bude mlađa, lepša i da dobije šansu da sve uradi ponovo, ali ja ne mogu da vidim dalje od lica Sofije i Lene, od Marije i mojih roditelja.
– Čekaj! – kažem u šoku. Gotovo da viknem: – Živimo kod roditelja!
– Da…
Hteo je da kaže nešto drugo. Neku pošalicu možda, ali ujeo se za jezik. Moj Adam. Moj, a ipak ne mogu da se nateram da ga pogledam u oči. Treba mi vremena da se naviknem na ovo.
– Da – ponavlja. – Dobro je što je raspust…
– Toga se nisam setila. Barem je to bilo dobro – a onda, onda sam se stresla. Onda sam se setila nečega drugog, nečega što je možda trebalo da očekujem, nečega na šta ni moj brzopleti muž nije računao.
Postajem svesna hladnoće noći. Svoje oskudne garderobe kojoj nije mesto ni u prostoru ni u vremenu, svega sa sebe što ću morati da skinem, svih tajni koje nikom neću smeti da ispričam, a najviše od svega svesna da me u sopstvenoj kući, u mojoj postelji, možda čeka ista ovakva devojka, Eva u čije sam vreme došla!
– A dvojnici?! – hvatam ga za ramena. – Šta je s nama iz ovog vremena? Jesi li razmišljao o tome?!
– Tiše… Ne znam, ljubavi…
– Pusti to „ljubavi”! Šta da radim ako me devojka koja živi u mojoj kući, ista ovakva Eva, čeka u krevetu. Čijoj kući da idem? Šta da radim, jebote?! Jesi li mislio o tome?!
– Nisam – ispravio se, uzdahnuo i uspeo da ostane smiren.
Sluđena njegovom ozbiljnošću, hoću ponovo da viknem kada podiže prst, gledajući me u oči, i umesto da mi poruči da ga ne izazivam kao što je želeo, izmami mi frktaj i osmeh na usnama.
Dete. Dečak od nepunih devetnaest godina mi mrtav ozbiljan prstom pokazuje da ne kažem više ni reč.
Nije bio autoritet. Bio je smešan.
– Šta? – pita spuštajući loptu. – Šta?!
Ovog puta moje „ništa” krije sasvim drugačije emocije i odmah krećemo odavde. Između krađe, pozivanja roditelja i stopiranja treće nam se čini kao najbolja opcija.
Tablice Malog Mesta prolaze i cupkamo od hladnoće kada mi konačno dopušta da ja probam da zaustavim vozilo. Vraćam mu sako koji me je naterao da obučem iako mi je barem dva broja veći.
Golih ramena i polugolih leđa u elegantnoj haljini koja privlači pažnju samouvereno podižem palac, a on prestaje da priča kada su posle nepuna dva minuta gume prašnjavog starog džipa zaškripale na nekoliko metara od nas.
Nisam se tako obradovala ni kada smo kupili naš mercedes, ni dok smo se pre svega nekoliko sati, u nekom potpuno drugom životu, vozili limuzinom na svečanost na koju nije ni trebalo da odemo, kao što sam se obradovala ovoj staroj, prostranoj šklopociji.
– Tako se to radi – spuštam ruku s podignutim palcem, tim univerzalnim znakom raspoznavanja ljudi bez automobila, novca i malo čega da izgube. Pokazujem Adamu zube u imitaciji osmeha, puna sebe jer sam iz čistog revolta želela da mu pokažem da sam bolja u ovome.
Mislila sam da je to i potvrda moje nove, mladalačke ženstvenosti, sve dok odnekud poznat prosedi čovek u pedesetim kroz prozor koji se spuštao, gledajući me ispod oka, nije iznenađeno zapitao:
– Jesi ti Ćelina ćerka?
Pitanje me zatiče, ali klimam glavom i ulazimo u auto.
Tata nije bio ćelav. Ne još. Kosa na temenu je pre nekoliko godina počela da mu se proređuje i bio je osetljiv na to. Prozivka je počela iz zezanja, ali nadimak je ostao.
– Molim Vas, nemojte da kažete tati – naginjem se napred gledajući u njegov odraz u retrovizoru.
– Tata ti je na putu. Ali moram reći tvojoj majci.
Nije imao mamin broj. Uz malo sreće, zaboraviće pre nego što je vidi.
Dok izlazimo na auto-put, upetljavam se u mrežu belih laži pokušavajući da objasnim šta mi u stvari radimo sami u Velikom Gradu i posle malo više od sat vremena zaustavljamo se ispred moje zgrade.
Mnoga pitanja ostaju bez odgovora, ali moram da se usredsredim na ono pred sobom.
Kasno je. Nisam javila da izlazim. Preko pocepanih najlonki nosim muške čarape i u haljini sam koju kao devojka ne mogu da priuštim.
Sve gore od goreg.
Ulazim u zgradu. Svaki korak je težak. Pritiskam dugme za drugi sprat, lift me cimne pri polasku i još jednom podseti da nemam odgovore koji su mi potrebni.
Adam je hteo da se popne sa mnom, ali bilo bi još gore. Možda. Ne znam. Ne znam ništa osim da sam u problemu.
Izlazim iz lifta.
Nema načina da saznam da li će mi Marija otvoriti.
Ne znam da li me još jedna Eva čeka unutra, u mom krevetu.
Pomisao na to me užasava, ali samo je jedan način da saznam.
Molim se da nije tamo jer je i bez nje dovoljno komplikovano.
Pritiskam zvonce.
– Samo jedna ja. Mama nije kod kuće. Samo jedna ja. Mama nije kod kuće… – ponavljam u sebi kao mantru dok čekam da neko otvori.
Ali kao da niko ne čuje.
Ponovo zvonim. I ponovo.
– Bilo ko… – cupkala bih da me ne bole stopala. – Neka bilo ko otvori…
Najvažnije je da ne spavam pred vratima. Ne mogu bosa do Adama i hladno mi je.
U ovom vremenu prošlo je osam meseci otkako smo zajedno i znam da je Marija tada bila u Malom Mestu.
Razmišljam. Tresem se. Rukama grlim svoja gola ramena u pokušaju da se ugrejem.
Adam je hteo da mi ostavi svoj sako, ali sam odbila. Samo bi mi trebalo i to da objašnjavam…
Vrata se konačno otvaraju i Marija je preda mnom.
Srećna sam i istovremeno zbunjena jer je i ona dete, malo starije od mene. Ne znam kako da se osećam, ali vidim da je ljuta.
Shvatam da mama radi treću, prekidam salvu njenih pitanja sklapanjem ruku ispred grudi.
– Molim te, molim te, nemoj ništa da pitaš…
Vređa je to što se nisam javila. Vređa je moja nespremnost da odgovorim. Vređa je moje sve i osećam se strašno odbačeno.
Lakše joj je kada kažem da nisam uradila „ono”. Ne zna kako sam se iskrala iz kuće. Pita me kakav je to način da legnem u krevet u pidžami i da se posle pojavim na vratima u haljini?! Odakle mi ta haljina?! Zašto nisam ponela ključeve kada joj već sve radim iza leđa?! Gde su mi cipele?! Šta to krijem od nje?!
Nemam odgovore. Tek moram da ih smislim i samo odmahujem glavom dok govori.
Ponaša se kao da nisam u krevetu, ali moram da se i sama uverim. Idem do naše sobe.
Oba kreveta su prazna.
Olakšanje.
– Molim te, molim te… Nemoj da kažeš mami.
Dlanovi su mi sklopljeni ispred lica i samo što nisam zaplakala iz očaja.
Skenira moje prste i hvata me za ruku.
– Ti si se udala?! S petnaest godina?! Posle par meseci veze?! Da li si ti normalna?!
U iskušenju sam da se, iz čistog inata, zagledam u prsten i pitam je kako mi stoji. Smešno mi je što mi drži predavanje, a dva puta sam starija od nje. Svesna sam da ona to ne zna i da nikako ne treba da zna. Da niko ne treba da zna. Moram da igram njenu igru. Moram da glumim naivnu devojku. Moram da se pravdam…
– Nisam, seko – uzimam njenu ruku u svoju. Shvatam da je bolje da sve predstavim kao avanturu i mladalački zanos.
– Nisam, seko. Dođi… – vodim je do kauča. Iz očiju joj sevaju munje, ali ćuti. Plaši se. Brine se za mene. Ipak, moj blag ton, osmeh i očajnička potreba da mi veruje teraju je da za trenutak zastane.
– Reci – kaže kada smo sele na kauč jedna pored druge. Hladna je i daleka.
Kada joj stavim glavu na rame da je omekšam, izmakne se i ustane. Primiče fotelju i seda naspram mene.
Propade ideja o zanosu. Moraću da ubacim malo više kajanja.
– Prestani da se zezaš i reci mi sve odjednom inače zovem mamu iz ovih stopa!
Gutam knedlu. Obaram pogled. Okrećem dlanove ka njoj. Govorom tela poručujem joj da se smiri. Poručujem joj da ne treba da meša mamu u ovo. U stvari, kupujem vreme. Smišljam laž. Inspiracija dolazi i počinjem kao navijena.
– Evo… Ovako je bilo – prsti su mi rašireni. Ruke skupljene ispred sebe. Naginjem se ka njoj, ušmrknem i molim je da me sasluša. – Adamova mama je odnela burmu i verenički prsten kod zlatara. Da ih očisti. Ispolira. Šta već. Adam je trebalo da ih podigne. Roditelji su mu otišli na večeru kod prijatelja. Pozvao me je da dođem. Molio je.
– Šta sam ti ja rekla?!
– Da ne idem kod njega kasno noću. Znam. Znam… Ali on je takva dobrica. Ne bi to iskoristio. Videćeš… Uglavnom – nastavljam – vratio se u kuću kada su njegovi otišli. Njegova majka je ostavila haljinu u dnevnoj sobi. Nije mogla da odluči šta da obuče… Nosimo istu veličinu. Pozvao me je. Rekao je da želi da vidi kako izgledam kao žena. Da ću se presvući u posebnoj sobi. Da neće viriti… Zvučao je toliko uzbuđeno. I ja sam bila uzbuđena. Htela sam to da uradim zbog sebe. Nije morao da me nagovara. Stvarno sam htela. Htela sam da vidim taj sjaj u njegovim očima, kada obučem haljinu, najlonke. Stavim šminku.
Pitao me je hoću li da stavim prsten njegove mame. Burmu i verenički. Naravno da sam htela. Obožavam ga, a to ništa ne znači. Nije me prosio. Nije rekao reči. Samo mi ga je dodao i gledao dok sam ih stavljala. Trebalo je da vidiš njegov osmeh… Ugrejao mi je stomak, ruke, ramena… Tresla sam se i topila u isto vreme. Tražila sam mu i minđuše. Otišli smo u sobu njegove mame. Njegovi spavaju odvojeno. Znaš li šta ona sve ima od nakita…
– Dobro, dobro… Zašto si i dalje u tome?!
– Njegovi su se vratili ranije. Mi smo već bili u prizemlju. Tamo imaju baaaš veliko ogledalo – počela sam da se opuštam kako je Marijina napetost splašnjavala. – Nisam ni stigla da obujem cipele. Sve mi je ostalo na spratu. Uspaničili smo se. Dao mi je pare za taksi i rekao da će mi sutra doneti stvari. Htela sam da skinem burmu, ali nije bilo vremena. Molio je da je čuvam. Izašla sam na glavni ulaz kada su oni kolima ušli u garažu. Bilo je ludilo…
Poverovala mi je.
Sve mi je poverovala.
Gledam je u oči i vidim kako iz njih nestaje briga i javlja se neki osećaj ponosa i zadovoljstva.
– Ali što nisi rekla da ideš kod njega?! – preseku me ove reči. Izgovorila ih je iznenada dok su se poslednji ostaci neverice i brige borili sa željom da se raduje sa svojom sestrom. Sa mnom.
U svakom svetu i u svakom vremenu Marija je bila na mojoj strani.
– Izvini, izvini, izvini… – iznenadila me je njena nagla promena raspoloženja. Ovo je bilo neplanski, iskonski, iz straha za samoodržanjem. – Mislila sam da me ne bi pustila da idem. Morala sam da odem. Izvini. Izvini, molim te… – uplašila sam se da mi ipak nije poverovala, da sam previše samouverena u ovom svetu u kojem svi misle da sam klinka.
Nagla sam se ka njoj i pustila da me zagrli. Potekle su i suze.
Miluje me je po kosi i ljubi u čelo. Kao da mi je mama.
Kao što sam ja radila Leni. I Sofiji. Gde su one? Šta misle da se desilo s nama? Ko će sada brinuti o njima?
Lena je mogla da se sama stara o sebi.
Ali Sofija…
Sofija je bila druga priča.
– U redu je – Marijin glas me vraća u ovu, novu stvarnost. – U redu je. Nisam ljuta. Možeš da prestaneš da plačeš. Molim te, prestani…
Ali ja nisam mogla da se zaustavim. Osećala sam se kao najgora majka na svetu. Najgora sestra i u svakoj od tih uloga sada je preovladavala laž.
– Izvini – govorim smirenije, tražim džep u potrazi za maramicom, prisećam se da sam u haljini i odlazim do kupatila.
Kažem da sam umorna.
Razmenimo poneku reč, svaka iz svog kreveta, ali umor me, navodno, brzo savlada.
Osluškujem zatvorenih očiju. Čekam da joj se disanje uspori. Svakakve misli mi prolaze kroz glavu.
Lena? Sofija? Naši roditelji? Svi koje sam ostavila iza sebe.
Situacija sada. Treba da ostanemo zajedno da bi se one rodile.
Volim ga, ali ne onako kako sam opisala Mariji. Ono je bila zaljubljenost kakvu može da spozna samo devojka koja voli po prvi put. Kada je sve sveže. Dok je još sve iznenađuje i dok uživa u svakom trenutku.
Ne mogu to sada.
Ne bez njih dve. Ne bez moje dece.
Ustajem, tiho uzimam svesku za školu iz fioke. Znam da moje sveske nikoga ne interesuju. A ovo što ću napisati, u ovom svetu, zanimalo bi samo psihijatre.
Provela sam s Adamom toliko godina.
Lena nije bila jedina koja je učila od njega.
On je uvek imao plan.
Svi su govorili: Čovek planira, a Bog se smeje. Adam je pričao: Ako ne planiraš, planiraš da ne uspeš.
A ja sam definitivno rešila da uspem.
Da uspem kao što niko nikada nije uspeo.
Da nikad više ne strepim za život svoje dece.
Uzimam olovku i najsitnijim i najnečitkijim rukopisom koji ću samo ja moći da rastumačim, počinjem da svoju frustraciju i nemoć pretačem u red za redom hijeroglifa koji će od sada pa nadalje biti moj život.