Da li su pisci pomalo mazohisti?

Klečao je u mraku.

Osećaj hladnog čelika na njegovoj koži bio je sličan kockici leda.

Uzbudio ga je.

Sekunde su prolazile, a slatki, slatki bol bio je sve bliži.

Tresao se od želje, čekajući da očvrsne još samo malo, pre nego što napravi taj mali rez po površini kože.

Spustio je okrvavljeni nož pored sebe i, zatvarajući oči, uvukao vazduh duboko u pluća…

Možda mi, pisci, ipak ne žudimo za samokažnjavanjem ili lizanjem crnih, kožnih čizama, kao u Veneri u krznu, od fon Zaher-Mazoha.

Možda ne moramo da osluškujemo, čekajući da udarci štikli o pod, sve jači i jači, najave prisustvo naše domine, da osetimo miris njenog parfema i iznutra se tresemo od želje, ali ne smemo da progovorimo ni reč.

Iako muza može nositi mnoga ruha, sada ne govorim o nama, piscima, već o junacima naših romana.

O njihovom bolu i problemima na koje ih sticaj okolnosti (čitaj zaplet) navodi.

Leopold fon Zaher-Mazoh

Svi smo osetili bol.

Svi se setimo svog bola kad čitamo o drugima u sličnoj situaciji.

Razumemo ih i saosećamo sa njima.

Tek kada opišem podrhtavanje glasa, grašku znoja ili suzu koja se sliva niz Adamovo lice, kada zavoliš mog junaka kao da ti je rod rođeni, tek onda nastaje prava veza, tek tada se stvara čarolija.

Ja sam dužan da tu vezu stvorim.

Bez toga, priča je bezvredna, ma koliko da je zanimljiva. Jer, ako ne osetiš bliskost sa Adamom i Evom, ostavićeš Fantastični par i preći na nečiju drugu knjigu.

A to ne želimo. Ni ti, ni ja.

Ja, jer želim da sa tobom podelim uzbuđenje nabijeno u ovim stranicama, a ti jer si kupio kartu u prvom redu za šou kakav se ne viđa baš svaki dan.

A sad…

Da se vratimo na bol.

You must feel it, to believe it, ili u ovom slučaju – moram ga osetiti da bih ga opisao.

Kada se uživim u svog lika, kao glumac u predstavi samo za svoje oči, živim nekim novim životom. u kom ponekad ima i bola. Često, u stvari.

Niko ne želi da čita o običnim, svakodnevnim emocijama.

Pale nas ekstremi. Seks i bol.

Nismo sadisti, ali…

Samo se tada zaista vežemo za lika.

A ja?

Kako se osećam dok to opisujem?

Podvojena ličnost

Proživljavam Adamov i Evin nemir, njihovu patnju i strah kao da su moji sopstveni, i kada otvorim oči, koža mi puca od elektriciteta i ponosan sam jer sam taj osećaj pretočio u reči.

Kada se stavim u ulogu osobe kojoj se otkidaju parčići duše, kojoj se suše usta, a glasne žice napinju iako nema šta da kaže, dok se tresem u nemogućnosti da shvatim zašto se nešto baš meni dogodilo…

Tek tada, kad ti čitaš, može da bude ubedljivo i upečatljivo.

U mojoj glavi, oni su stvarni. Adam i Eva.

I poznajem ih bolje od mnogih ljudi od krvi i mesa, koje viđam svakog dana.

Dok pišem, postajem toliko blizak sa svojim likom da se ljudi pitaju da li sam podvojena ličnost. Pričam o njemu stalno, jer je on uvek tema dana, opsesija koja sa mnom ustaje iz kreveta i naveče leže u njega, koja živi čak i kad nisam za tastaturom.

Ipak, u retkim trenucima, kada me loš trip uzme pod svoje, zapitam se da li je to normalno.

Da li nešto od čega se ne može živeti vredi toga da se moja žena zapita za koga se, zapravo, udala?!

Ali, onda, kao da šakom pređem preko zamagljene šoferke, ta apatija nestane i podsetim se da je moje stvaralaštvo deo mene, da je to isto kao da se pitam da li bih mogao bez noge ili ruke.

Kada, na neko vreme, prestanem da pričam o izmišljenim drugarima u svojoj glavi, AKA likovima romana, etiketa čudaka mi spadne sa čela i nastavim da živim barem naizgled normalno.

Pomoglo bi da imam realan razlog za toliku fiksaciju na Adama i Evu.

Pomoglo da o njima čita zaista puno ljudi.

Svoju vezu sa likovima tada bih pravdao obavezom prema čitaocima.

Prema tebi.

Ali, kad emocije s papira pogode pravo u dušu, onda znam da sam dobro obavio posao i da je vredelo.

Drugari u mojoj glavi

Onda ne žalim što sam ponekad neshvaćen i što preživljavam nervni slom sa svojim junacima, šta više srećan sam zbog toga. Iako znam da „srećan sam zbog svoje tuge“ nije naročito logičan koncept on je i te kako realan kada dobro uradite posao.

Ja neću dobiti Oskara, niti ciljam na to.

Ono što želim je da ostavim dobar utisak.

Ipak, da se vratimo na temu – da li su mazohizam i samopovređivanje opravdani, barem u ovom slučaju?

Za više dobro, možda?

U ime umetnosti?

U oba slučaja odgovorio bih sa NE.

Ali, kada je reč o tome da osećam zadovoljstvo zbog nečega što sam dobro uradio, posebno kada znam kroz šta sam prošao…

To je, već, druga priča.

I nije me briga da li će mi prišiti neku patologiju.

Naslov je ionako tu da rasplamsa kontroverze.

Da li sam JA LIČNO MAZOHISTA?

U trenucima kada opisujem Adamova i Evina osećanja DA – prelazim tu tanku liniju, ali kada emocije jedanput izbacim na ekran i vratim se u realnost, to sam ponovo onaj stari ja.

Ako je za utehu, znam da nisam jedini kome uloga može da uđe u glavu.

Majkl Daglas se, navodno, lečio šest meseci posle snimanja Niskih strasti, jer mu je Šeron u filmu tako spretno kopala po mozgu, da samo nečovek ne bi ništa osetio.

U idućem delu romana, u Predsednici i Piscu, dolazi nova dimenzija bola, ali Adamov i Evin bol je i ovde, u Fantastičnom paru, itekako realno dočaran.

Naravno, ima i radosti i strasti, tabu i drugih tema, ali najvažnije je što radnja kao da se odvija pred tvojim očima.

A ne bi bilo tako da je nisam proživeo sa njima.

Ako bi pisanje bilo sa distance, sterilno i lišeno emocija, onda to ne bi bilo pisanje, već neka naučna studija, hladna i proračunata, KAO ŽENA U PROLOGU ROMANA.